Kako izgleda žensko preduzetništvo na selu

Nećete me pomeriti

Šta lokalna zajednica nudi ženama, a šta žene mogu da pruže njoj? I kako izgleda započeti posao na selu, u tradicionalnoj sredini gde su uloge čvrsto podeljene i teško se menjaju? Dok muškarci moraju da se bore samo da započnu posao i da ga održe, žene treba da se izbore i sa predrasudama, sredinom, pa često i sa porodicom koja im ne pruža podršku

„Živimo u takvoj sredini gde je žena nekako, ne drugog reda, ali žena je samo da radi, šta će ona da se meša, šta će ona da sugeriše, tu su muškarci bitni, tu su oni dominantni. E to me je tako nerviralo i tako mi je išlo na živce... Možda je u gradu drugačije…”

Od onoga što joj je „išlo na živce“ Marina Petković, pčelarka iz Donjeg Bunibroda kod Leskovca, izvukla je ono najbolje. Kako kaže - pronašla je sebe. 

„Želela sam da pokažem porodici da ću raditi nešto što će vredeti, da ne traćim ničiji dinar i da iz porodice i iz posla izvučem koliko mogu“, objašnjava ona.

Tako je Petković početkom dvehiljaditih počela sa svoje prve dve-tri košnice. Na ideju je došla tako što su se i njen deda i otac dok je bila mala bavili pčelarstvom pa to, kako kaže, „ima u genima“. Međutim, iako pčele ne zahtevaju veliko početno ulaganje, put nije bio lak jer ni porodica ni kolege iz pčelarstva nisu verovali u nju.

„Rekla sam im - pošto sam jedina žena u udruženju pčelara - ja ću da idem stepenik po stepenik, ali tu gde stanem, nećete me pomeriti. Ali je trebalo vreme da steknem samopouzdanje da to kažem kolegi, čoveku od 65 godina - u ovome smo kolege. Poštujem ja sve njih, ali mi se malo smučilo. Od tog silnog poštovanja onda su me gurali po nekim ćoškicama. Pa neću više po ćoškicama. Hoću da imam svoje mesto, svoju stolicu, svoje znanje, svoj stav.“

Danas Petković ima stotinak košnica, a osim proizvodnjom meda, bavi se i odgojem matica i rojeva. Osim toga, svake godine u svoj posao uključuje i srednjoškolke iz Leskovca koje podučava svom poslu, a pomaže i trima ženama iz svoje okoline kako bi one uspele da pokrenu pčelarski posao. 

Značaja deljenja znanja sa drugim ženama Petković je postala svesna tokom učešća u projektu „Jezgro“ koji je obuhvatao brojne stručnjakinje iz različitih oblasti koje su pružale pomoć ženama, a cela ideja je da znanja koja su stekle, žene podele u svom okruženju.

„Meni je ’Jezgro’ pomoglo da vidim šta one rade, kako rade, kako su sposobne, kako vode posao, kako su svoje, kako su ostvarene… Kako možeš da stvoriš projekat, biznis plan, pa kad dobiješ finansijsku injekciju, da to pametno uložiš.“

Petković je, kaže, njima želela da pruži uvid u to kako izgledaju problemi sa kojima se susreću žene u ruralnim sredinama. Prepričava tako i jednu od situacija koje se često dešavaju.

„Dođe žena koja uspe sama i uveče se skupe muškarci ispred prodavnice sa flašom piva i kažu njenom mužu: ’a ova tvoja bogami ode negde, lako će ona sad tebe da ostavi kad nađe nekog mlađeg’ i odmah je tu kočnica, odmah imaš problem.“

Rurbane čajanke i seoski habovi

Dragana Tomić Pilipović, osnivačica Centra za društveno odgovorno preduzetništvo (CDOP) i Rural hub-a iz sela Vrmdža, u čijoj organizaciji je i projekat „Jezgro“ na kome je Petković učestvovala, kaže da je ovakvim okupljanjima i deljenjem znanja želela da izbriše granice između urbanog i ruralnog.

„Organizovali smo ’rurbane čajanke’ gde su se spajala ruralna i urbana znanja na jedan novi način. Na primer, kako koristiti digitalni marketing, ali sve prilagođeno ženama iz ruralnih sredina koje su tu.“

Ona objašnjava da se sada, naročito uz pomoć novih znanja i modernih tehnologija, može organizovati izuzetno kvalitetan život na selu i istovremeno pomoći lokalnoj zajednici.

Zamisao koju je Tomić Pilipović imala kada se pre nekoliko godina preselila iz grada na selo bila je upravo ta, da se bavi ruralnim razvojem i to kroz različite vrste organizovanih mentorstava za žene iz ovih područja. Zbog toga je i oformila Rural hub koji je, kako objašnjava za Novu ekonomiju, pravi primer umrežavanja na lokalu.

“Rural hub je napravljen kao koncept da je celo selo hub (mesto okupljanja, čvorište). On je napravljen kao centar za edukaciju. Fizički gledano to je prostor sa imanjem, ali smeštaj, hrana, suveniri i ostalo, dobija se kroz mrežu porodica koji postoje u selu.”

Tako se, objašnjava, sav novac sliva kod žena koje ove proizvode prave. Na taj način se, kako kaže, menja odnos prema ženi jer nešto što se ranije podrazumevalo da žena pravi - džem, slatko, sok - sada postaje proizvod koji može da se proda.

„I onda kada vi stvorite tu potražnju koja je spremna da plati, onda dobijete podršku za mnoge stvari zato što postajete neko ko doprinosi i donosi.“ Ona ističe da je upravo taj „živi novac“ na selu veoma važan.

„Na selu ćete uvek imati brašna, mleka, jaja, ali živi novac je uvek kritičan da se dobije i tu je to osnaživanje.“

Ona ipak ističe da smo mi takva kultura koja ne podržava preduzetništvo, bez obzira na to da li se radi o muškarcu ili ženi. Ipak, biti drugačiji je uvek dodatna, otežavajuća okolnost. Dodaje da za osnaživanje i podršku ženama nije dovoljno obezbediti im samo kurs.

„Odvesti nekoga na kurs nije dovoljno, već je potrebno pratiti nekoga dok raste, dok ne ojača i da kroz taj proces ima nekoga ko će da mu pomogne kad padne.“

A padovi su, kaže, na početku normalni i pokretanje bilo kod posla zahteva brojne dileme koje iscrpljuju i fizički i psihički. Ipak, Tomić Pilipović dodaje da postoje mnoge uspešne i kvalitetne žene u raznim krajevima i selima širom Srbije, samo što nemaju svi isti nivo promocije.

„Postoje i druge priče i druga sela, ne samo Vrmdža, samo što se za njih možda manje čuje zbog manje promocije. Ono što je veoma važno - ti ljudi, a među njima i žene, imaju veliki uticaj na svoju zajednicu. I zato treba da pomažemo onima koji su nam najbliži, a ne samo onima koji su vidljivi, jer tako ćemo zapravo pomoći svima“, zaključuje ona.

Solidarna konfekcija

Pomoć ženama iz svoje okoline, ali i pomoć životnoj okolini, misija je i Ženskog centra „Užice“ koji zapošljava žene iz ranjivih grupa, da bi zajedno prikupljale reciklažni tekstil.

Marina Tucović iz ove organizacije za Novu ekonomiju objašnjava da je centar sa radom započeo još 1998. godine, a da su od 2010. godine pokrenuli i servis za prikupljanje i doniranje tekstila.

Iste godine se Tucović pridružila Centru i to nakon što je izgubila posao kada su se u Užicu zatvorile dve velike tekstilne fabrike. Kao diplomirana inženjerka tehnologije tekstila, pred sebe je postavila izazov - šta raditi sa tekstilom koji ne može da se donira.

„Onda smo došli na ideju da od prikupljenog tekstila koji ne može da se upotrebljava u obliku kakvom jeste napravimo neke proizvode, da damo neku dodatu vrednost tom tekstilu, u kombinaciji sa novim materijalima.“

Uz pomoć međudržavnih i gradskih konkursa uspele su da obezbede sredstva za kontejnere, radionicu za redizajn tekstila koja je zapravo mini konfekcija, kaže Tucović.

Od recikliranog materijala najčešće prave torbe, cegere, ali i dečje igračke. Naredni cilj im je da od materijala koji ne može ni da se donira ni da se koristi za izradu drugih proizvoda, naprave reciklirano vlakno. Za to im je međutim neophodna oprema koja je skupa i zahteva razvijenu infrastrukturu.

„Mi već godinama tragamo za takvom vrstom donatora i projekta koji će nam to obezbediti. To je značajno jer bismo omogućili zapošljavanje većeg broja žena iz ranjivih grupa, a sa druge strane to je naš način za rešavanje problema otpadnog tekstila.“

Trenutno u centru radi šest žena, a za najvećem broju njih ovo je prvi posao koji imaju. Broj građana koji im donose svoj tekstil neprekidno raste.

„Ja sam imala strah kada smo ulazile u sve ovo kako će građani reagovati, ali su oni oduševljeni tom pričom. Neko ko je jednu kesicu 2010. godine doneo kod nas, on i dan-danas donosi. Prosto su bili komentari - ‘što do sada ovo nije bilo, mi ne volimo naš tekstil da bacamo u obične kontejnere’.“

Tucović ističe da se u Zlatiborskom okrugu žene plaše da pokrenu sopstveni posao i to naročito žene iz gradske sredine koje nemaju ni zemlju, niti mogućnost da se bave poljoprivredom. „Uvek postoji strah jer znaju da nemaju dovoljnu podršku, nema dovoljno lokalnih i državnih mera koje mogu da ih prate.“

Problem je i surovo tržište na koje treba da izađu. „Mi nemamo neku odvojenu tržišnu nišu za ovakvu vrstu solidarnog preduzetništva gde se, pored toga što se plasira proizvod, nudi i neki odgovor na neki društveni problem.“

Onda to predstavlja veliku prepreku za žene koje su neretko socijalno isključene, nemaju društvene mreže, niti razvijene lične kontakte, objašnjava Tucović.

„Sigurnije im je da se zaposle negde, da rade, da neko vodi računa o poslu, da se brine o tome da ona ima zaradu, da plasira njene proizvode na tržištu, a ona će raditi i zarađivati. Mislim da je to jedan od osnovnih problema zašto se te žene, iako imaju i mnoga znanja i veštine, teško opredeljuju da započnu svoj posao.“

Ona dodaje da bi država mogla da pomogne organizovanjem povlašćene prodaje, kao i poreskim olakšicama, što bi sve pomoglo konkurentnosti malih i solidarnih preduzeća kojima cilj nije isključivo profit, već i rešavanje određenog društvenog problema.

Somborska lavanda

Tako, na primer, grad Sombor ima u planu da u svoje proceduralne poklone uvrsti eterično ulje lavande koje proizvodi udruženje Lavangrad iz sela Bački Monoštor.

Ovo udruženje nastalo je uz pomoć projekta koji je Sombor sprovodio zajedno sa Mađarskom, objašnjava predsednica ovog udruženja Zdenka Mitić. Cilj je bio osnaživanje žena na selu, pa su nabavljene sadnice lavande koje su zatim, uz pomoć konkursa, podeljene svim zainteresovanim građankama.

„U ruralnim sredinama svako ima neko parče zemlje o kome se uglavnom staraju muškarci, a žene su te koje se uglavnom brinu o bašti ili okućnici. Pa su te male parcele prepoznate kao vrlo dobre za uzgoj lavande.“

Prvu berbu 28 žena iz ovog kraja trebalo bi da imaju upravo u junu ove godine, a nakon toga planiraju da od lavande prave ulje, suvenire i kozmetičke proizvode.

Ona dodaje da je Donji Monoštor odavno prepoznao značaj lokalnog udruživanja, te da u ovom mestu postoje brojna udruženja građana, a da su i žene bile veoma zainteresovane za sadnju lavande, pa će biti raspisana još dva konkursa. 

Ističe da je zadovoljna podrškom koju dobijaju od grada, a da bi im u budućnosti najviše značila dodatna promocija proizvoda koje budu pravile.

Ženski doprinos lokalnoj zajednici je nemerljiv

Jelena Višnjić, jedna je od osnivačica i urednica festivala feminističke kulture i akcije BeFem, ističe da je veoma važno prepoznati lokalne zajednice kao ključne za unapređenje društva generalno. 

Ona skreće pažnju da je veoma nezahvalno govoriti o ženama koje žive na selu iz pozicije žene iz grada koja uživa određene privilegije i da ona ne može biti njihova glasnogovornica već saveznica, ali da je unapređivanje žena iz ruralnih sredina prepoznato kao jedan od prioriteta u domenu ostvarivanja rodne ravnopravnosti.

„Na lokalnom nivou, naročito u manjim sredinama žene, ženski rad i inicijative skoro su nevidljivi. Ipak, njihov doprinos u zajednici je nemerljiv.“

Žene retko imaju autonoman prostor za susrete i razmenu, s obzirom na to da su mnoge mesne zajednice na selu ugašene, a drugih novih prostora za susrete nema. I dok muškarci koriste javna mesta okupljanja za socijalizaciju, žene se često ne osećaju sigurnim da u njima borave, ističe Višnjić.

Ona takođe ističe da i države i organizacije često ulažu u kulinarske sajmove ili slične događaje koji bi trebalo da osnaže žene, ali zapravo konzerviraju tradicionalne uloge.

„Kroz razgovore sa tim ženama mogla sam da registrujem njihov otpor prema toj vrsti pomoći i investicije. To su žene koje su samosvojne, žene koje su planirale da pokreću vlastite proizvodnje. I nikakav povratak u tradicionalne uloge im nije potreban.“

Država neretko ističe da je potrebno ulagati u žensko preduzetništvo i to naročito u ruralnim sredinama. Ipak, iako je uvreženo mišljenje da lokalne samouprave najbolje poznaju potrebe svojih građana, budžeti lokalnih samouprava, koje su najčešće i organizatori konkursa i projekata, uglavnom su veoma ograničeni i zavise od odluka sa republičkog nivoa. 

Sudeći prema razgovorima koje je Nova ekonomija vodila sa preduzetnicama na lokalu, one najčešće sarađuju preko lokalnih udruženja i tako obezbeđuju međusobnu saradnju.

Takođe, prošlogodišnje istraživanje Fondacije Kvinna till Kvinna za područje Zapadnog Balkana pokazuje da najveći deo novca koje su ženske organizacije dobijale potiče od multilateralnih (21%) i bilateralnih organizacija (24%), a da su sredstva bila deljena preko drugih organizacija, ženskih fondova i organizacija.

Značajna sredstva obezbedili su i ženski fondovi (11%) i međunarodne nevladine organizacije (8%), dok su vlade (5%), fondacije (5%) i lokalne organizacije (1%) pružile neuporedivo manju podršku.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara