Kolumna Biljane Stepanović

Plamičci otpora

Gim, šta je to Gim? Čudio se predsednik države Aleksandar Vučić kad su ga novinari pitali zašto ovo privatno preduzeće trguje oružjem koje proizvodi Krušik. Jedva su mu nekako objasnili da je to privatna firma povezana sa pokojnim ocem Nebojše Stefanovića, tadašnjeg ministra policije (a sada odbrane, ali u nemilosti). Pojma nije imao predsednik da je baš ova firma po svoj prilici doprinela propasti Krušika. GIM je kupovao oružje od Krušika ispod svake cene, prodavao ga u inostranstvu i uzimao razliku, ili srpski skidao kajmak, a da niko ne zna zašto. Ni koliko je kajmaka tako skinuto, niti gde je sav taj „kajmak“ otišao. Teško da je baš sve nasledio sin Nebojša. Za to vreme je poslovni prihod Krušika prošle godine skoro pa prepolovljen. Dakle, katastrofa.

Sloboda Čačak, šta je to Sloboda Čačak? To je ona fabrika koja je pretrpela više uzastopnih detonacija da se ceo grad uzdrmao, ali eto niko ne zna šta se desilo. Zna se samo da je izgoreo ceo magacin sa gotovim proizvodima. Pre mesec dana eksplodirao je i pogon za proizvodnju municije. Ni vlast u državi ne zna, a ne može ni da sazna zašto se ovo događa, ko je kriv, kolika je šteta, da li je ova fabrika uopšte u stanju da nastavi rad, pa zato o tome ćuti. Jedino je predsednik onako lakonski rekao „ispitaćemo sve“ i „ima jedna čudna stvar u vezi sa tim“ što se može shvatiti kao pouzdan znak da nećemo saznati ništa, a naročito nećemo dobiti objašnjenje koja je to „čudna stvar“ u vezi sa ovim eksplozijama.

Telekom, šta je to Telekom? E to ćemo tek da saznamo. Ono što smo za sada utvrdili i što objavljujemo u aktuelnom broju Nove ekonomije, baš i ne obećava. Ukupna dugovanja Telekoma stigla su skoro do milijardu i 800 miliona evra, a samo kratkoročni krediti koji ove godine dospevaju na naplatu iznose blizu pola milijarde evra. Prošle godine morala je da „uskoči“ Narodna banka, pošto za obveznice Telekoma nije bilo dovoljno tražnje na tržištu. Dakle, komercijalni kupci nisu imali poverenja u kompaniju da bi novac uložili u njene obveznice. Da napomenemo, reč je o telekomunikacionoj firmi koja ima i multimedijalne sadržaje, dakle, morala bi da bude profitabilna. 

Kinezi, šta su to Kinezi? To su oni investitori/kreditori koji sebi dozvoljavaju da na teritoriji Srbije grade fabriku pre nego što su dobili građevinsku dozvolu, čiji službenici ne dozvoljavaju snimanje sa javne površine i fizički ometaju TV ekipe. To su investitori čije poslovanje je krajnje netransparentno: od cene koju plaća Srbija, pošto se poslovi sklapaju bez tendera, direktnom pogodbom, preko uslova rada, do zagađenja životne sredine. Kinezi uvek poštuju uslove koje im zemlja domaćin postavi. Ni više ni manje od toga, utvrdilo je mini istraživanje Nove ekonomije o kineskim investicijama u svetu. Kako u svetu, tako i u Srbiji. Koliko će sve to Srbija da plati, još nije podvučena crta.

Vlast naravno sve čini da ove stvari retko ko sazna. Zato, priznaćemo majstorski, preusmerava pažnju javnosti na razne trivijalne, pa i bizarne teme. Tako su, recimo, svi ljudi na civilizacijskom nivou makar iznad babuna, dobili priliku da se zgranjavaju kad vide pojavu pod imenom Sima Spasić kako nešto, nije bitno šta, govori za mikrofonom u Skupštini Srbije.

Imali smo priliku i da se čudimo kad statisti koji u toj istoj Skupštini Srbije glume poslanike, frenetično tapšu svom vođi. Ruke bole, ali niko prvi da prekine. Ne zato što ne sme. Ne. Ti ljudi tapšu iz duše, a sve im pred očima titra Marko Đurić koji je isto tako iz duše tapšao, skandirao, pa evo ga sad u Vašingtonu. Ambasador Republike Srbije. Od svih mesta na svetu, baš u najmoćnijoj državi sveta našu zemlju predstavlja Marko Đurić. A i da nije on, bio bi sigurno neko sličan, tako da nije bitno. U pitanju su samo nijanse. 

Skupili su se svi ti ljudi na jednom mestu sa nepogrešivim instinktom: došlo je do promene društvenih vrednosti, bačena je rukavica u lice dosadašnjim civilizacijskim dostignućima i svako tu daje svoj doprinos: ovi što državotvorno obmanjuju narod svakog dana preko zarobljenih medija; ovi što besomučno pljačkaju i uništavaju državnu imovinu, ne znajući koliko je dosta; ovi što aplaudiraju i podržavaju takav sistem jer shvataju da je došlo njihovih pet minuta pošto ovakvu šansu nikad nisu imali; ovi što su se prodali đavolu za sitne privilegije; i na kraju ovi koji sve to još uvek nezainteresovano, ili već rezignirano, samo gledaju.

Ipak, sve se ne može sakriti: javljaju se širom Srbije plamičci otpora tamo gde ljudi sami bukvalno brane kućni prag: da li kod Bare Reve koju kamioni šuta zalivaju betonom; da li stanovnici Bloka 37 koji ne dozvoljavaju da im se ispred terasa sagrade nove betonske grdosije; da li meštani Stare Planine koji ne dozvoljavaju da im se reke uguraju u cevi; da li stanovnici Zapadne Srbije koji protestuju protiv rudnika litijuma jer im čak niko nije ni objasni o čemu se tu uopšte radi.

Da li će vlast uspeti ove plamičke otpora da ugasi ili će, naprotiv, da se rasplamsaju i pretvore u požar otpora opštoj propasti Srbije – e to je sada glavno pitanje.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.