Kako su naši ljudi u Beču ostali bez hotela zbog korone

Posle deset godina, sve iz početka

Među zanimanjima koja su pretrpela najveći udar zbog korone, svakako je hotelijerstvo. Ovo je priča o tome kako su naši ljudi, Tanja Vasić i njen suprug Jordan, posle deset godina uspešnog vođenja hotela u Beču odlučili da ga zatvore zbog korone, koliko im je država Austrija pomagala, kako su taj biznis od početka razvijali, u njega uključili troje dece, a sada počinju od početka neke druge poslove

Moj muž je Rom, rođen u Beču, inače poreklom iz Beograda. Moj svekar kao školovani građevinski tehničar u tada još uvek razrušenoj Evropi odlučio je da okuša sreću i radio je u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji, da bi se trajno nastanio u Beču sa porodicom još 60-ih godina prošlog veka. Moj muž je odrastao i školovao se u Beču, gde je stekao diplomu u gastronomiji i turizmu.

Ja sam rođena u Beogradu i tamo sam završila Filozofski fakultet, odeljenje Psihologija i postdiplomske studije na temu Nauka o stanovništvu. Radila sam u raznim institucijama, kao i u i domaćem i međunarodnom nevladinom sektoru.

Kako ste se našli u Beču?

U Beč smo se preselili 2008. godine, iz privatnih razloga, iako u Beogradu posedujemo i kuću i stan. Imali smo i razvijen posao u reciklaži plastike u to vreme, kao i jednu veoma uglednu romsku organizaciju koja se u velikoj meri bavila ljudskim pravima, ali i mnogim drugim oblastima vezanim za Rome i romsku problematiku.

Kada ste i kako otvorili hotel u Beču?

Preseljenjem u Beč, život nam se iz korena menja, zatvorili smo sve naše poslove u Srbiji i posvetili se pre svega upoznavanju sistema u Austriji, koji je za mene bio potpuno nov. S obzirom na to da nisam govorila nemački (iako sam u školi stekla neka vrlo osnovna znanja nemačkog jezika, u par godina promenilo se preko 16 nastavnika nemačkog) uvek smo nekako bili na početku. To što sam tečno govorila engleski i španski, nije mi bilo od pomoći. Dok smo renovirali stan u Beču, bili smo smešteni u malom hotelu u kraju, a nakon izvesnog vremena hotel je bio zatvoren. Tražili smo kontakt ko je vlasnik, ko ga izdaje i tako stupili u vezu sa gospodinom koji je za to bio zadužen. Iznajmili smo hotel u novembru 2010. Do tada smo radili kao konsultanti u UN agencijama i pri Evropskom parlamentu. Odlučujemo da se posvetimo izdavanju soba, jer je tu cena jasna, zna se šta se prodaje i kolika je cena.

Mom suprugu je to bila poznata materija, on je dobro upoznat sa funkcionisanjem hotela. A ja, osim što sam želele da jednog dana imam svoj „Maison“ kako sam to volela da nazivam, ništa više nisam znala o hotelijerstvu. Bila sam dobar turista takoreći od rođenja i Evropu sam srećno proputovala. Ipak, ova avantura bila je veća od predviđenog zalogaja. Ni na pamet mi nije padalo koje ću sve zanate onako usput u trku savladati.

Pa kako ste to uspeli, u novoj zemlji i u nepoznatom zanimanju?

Prvo je trebalo savladati zakonske okvire poslovanja uopšte, a onda specifično za hotele, jer ima puno regulative koju treba ispoštovati. Nalazi za struju, za gas, za požarnu centralu, za obeležavanje izlaza u slučaju opasnosti, obeležavanje stepenica, magnetna protivpožarna vrata i razne druge regulative i norme. Za sve navedeno postoji redovna kontrola, i zakonska vremenska obaveza obnove tih nalaza, ako nešto nije na vreme kontrolisano, kazne su izuzetno visoke.

Nakon tih znanja upustila sam se u pripremanje doručka, rad na recepciji, osnove knjigovodstva itd. A onda smo muž i ja naučili osnove zanata vodoinstalatera, otpušavanje kanalizacije, menjanje slavina, tuševa itd. Ako bilo kog zanatliju pozovete, jednostavno se ne isplati za neke sitne probleme, oko 70 evra i više je započeti sat (a tu je uračunat i dolazak), znači ispod 150 evra ne računajte nijednu posetu.

Kako je išao posao do korone?

U toku deset godina razvili smo posao i imali stalne goste. Prevashodno su to bili radnici austrijskih građevinskih firmi od ponedeljka do četvrtka ili petka, dok su vikendi bili organizovani za turiste. Vremenom smo razvili i kontakte sa turističkim agencijama, primali smo manje grupe do 40-45 ljudi. Bili smo na Bookingu, Expedia i HRS portalima. Sarađivali smo sa raznim organizacijama, institutima itd. Na mesečnom nivou imali smo u dobrim mesecima (april, maj, jun, septembar, oktobar, novembar i decembar) preko 1.200 prenoćišta. Naš pas, beli švajcarski ovčar je odrastajući na recepciji upoznao preko 20.000 osoba. Za vreme božićnih pijaca i prvomajskih praznika, nije bilo kreveta ni za lek. Nekad bi se po nekoliko događaja povezalo i ceo Beč bi bio bukiran. Cene soba su skakale unedogled, ali smo se trudili da i tada „ne deremo“ naše goste i uvek smo držali pristojne cene. Ako je normalna cene jednokrevetne sobe bila 50 evra ne bismo išli preko 60 evra, a u drugim hotelima našeg ranga podizali su cene i do 120 evra. Uvek smo se nosili idejom socijalne pravde.

U međuvremenu smo u prizemlju, u delu naše sale za doručak, napravili i restoran brze hrane, zapravo poznati austrijski koncept „šniclhaus“ (Schnitzelhaus), te smo započeli novo učenje: bečke šnicle, gulaš, pileća krilca, štrudle od jabuka itd. Vremenom smo stigli i do pica. Tako je moj muž postao pica majstor, a bogami i naša najmlađa ćerka koja tek ove godine puni 16 godina. Radila je sa nama od svoje osme godine, prvo u servisu za doručak, zatim sa sestrom (koja je godinu dana starija) na recepciji, zatim su naučile osnove knjigovodstva (što im danas pomaže u školovanju). Sin je jedno vreme bio po teniskim akademijama, pa je propustio neke od kurseva in vivo, ali kada se vratio u Beč radio je u pripremi doručka. 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.