Idi, uči, pa se vrati

Od onih koji odu na školovanje na neki od stranih fakulteta 50 do 60 odsto se vrati, što je otprilike svetski prosek. Mislim i da reč „odliv mozgova“ više ne odgovara situaciji, jer se kod nas najviše odliva radnička snaga i ljudi koji već imaju neko radno iskustvo. Našoj zemlji potrebna je „sveža krv“, ljudi koji su stekli nova znanja, iskustva, videli sveta i vratili se u zemlju da to što su naučili primene

Centar za školovanje u inostranstvu INO Edukacija bavi se slanjem srednjoškolaca na studije u inostranstvo, kao i svršenih studenata na master studije. Za poslednjih sedam godina koliko postoji, preko INO edukacije na željene univerzitete upisalo se oko 1.500 studenata. Centar vodi Ana Marija Koppert, mlada preduzetnica koja je i sama prethodno stekla obrazovanje na poznatim evropskim univerzitetima. Po završetku Fakulteta političkih nauka u Beogradu, otišla je preko Erasmus Mundus programa na master na Univerzitet u Padovi, potom u Belgiju na Univerzitet Luven i na kraju na čuvenu Sorbonu.

Kakvo je interesovanje poslednjih godina za školovanje u inostranstvu?

Iako je u medijima prisutan stav da je obrazovanje obezvređeno jer je bilo plagijata i sumnjivih fakulteta, ja mislim da smo se samo više senzibilisali na ovu temu. Počeli smo da razumemo razlike u kvalitetu, razlike između primenjenog obrazovanja kao što su više škole i akademskog kao što su univerziteti i da smo otvorili oči. Pre 40 godina ljudi uopšte nisu razmišljali, nije bilo toliko privatnog kapitala u obrazovanju – ideš u osnovnu školu, u srednju, ako upišeš fakultet to je to, nije bilo nikakvog pitanja valja li to ili ne. To ti je što ti je. Ja mislim da su univerziteti danas bolji nego što su bili tada zato što su povezaniji sa Evropom, postoji dosta razmena, tako da ne bih rekla da je situacija lošija nego pre. Mislim da je mnogo bolja i da postoji mnogo veći diverzitet. U Srbiji imamo 10 privatnih univerziteta i 11 državnih i jednostavno postoji izbor, pa ljudi vagaju i upoređuju. Mislim da smo sada samo mnogo kritičniji nego ranije. Za obrazovanje ne bih rekla da je lošije nego ranije, jer kada završite Univerzitet u Beogradu ili čak i neke od srpskih privatnih univerziteta, možete da upišete i najelitnije državne univerzitete u Engleskoj i širom Evrope ili Amerike.

To direktno pobija opštu priču da privatni fakulteti služe za štancovanje diploma i da su državni još uvek neki bastioni kvaliteta?

Mislim da će i kod nas početi da se uočava da su važne i studentske usluge. Skoro uvek privatni univerzitet za razliku od državnog znači više studentskih usluga, da vi imate agilni studentski servis, da imate karijerni servis, više profesora i službenika na raspolaganju i da prosto postoje neki sadržaji sa strane koje možete da pohađate. Kada govorimo o našim privatnim univerzitetima, tu stvarno ima svačega, ali recimo Univerzitet Singidunum ima skoro 20.000 studenata i generalno tamo je neki pristup da ako hoćeš da učiš ti možeš da briljiraš, a ako ne želiš, provući ćeš se. Ali iskreno i na velikom broju državnih fakulteta u Srbiji je tako, nemojmo da se zavaravamo. Dosta državnih fakulteta kod nas zbog depopulacije ne uspeva da ispuni ni budžetsku kvotu, a ako izgube te studente, država će im isplaćivati manje plate, tako da se situacija vrlo komeša. Pojedini fakulteti zato sada spuštaju kriterijume i upisuju kako god. 

Univerzitet u Beogradu je upravo izbačen sa Šangajske liste top 500 fakulteta, razlog tome je, kako je objašnjeno, to što nema dovoljno naučnih radova naših naučnih radnika. To opet govori o padu kvaliteta?

Na svetu postoji na hiljade univerziteta pa biti i u top 1.000 je veliki uspeh. Ali za top 500 potrebni su kvalitetniji kadar i modernija organizacija. Na primer, na mom Fakultetu političkih nauka su uglavnom kao asistenti ostali ljudi koji su osnovne i master studije isto završili tu, bili su dobri sa profesorima i onda su ostali. Vi sa takvim pristupom ne možete očekivati da imate međunarodne rezultate ako imate samo lokalni rekrutment nastavnog i istraživačkog kadra. U inostranstvu na najboljim univerzitetima je pravilo da onaj ko je tu završio, e on ne može da bude profesor. Prosto traže svežu krv. Mislim da će se taj negativni trend kod nas završiti kada prestanu da zapošljavaju samo ljude koji su studirali u Beogradu. Univerzitet u Beogradu, kao i sve glomazne institucije, reaguje samo na pritisak, pa će početi, kada to bude neophodno, da zapošljava ljude koji su se školovali u inostranstvu i koji su prosto bolji istraživači, i vuku sa sobom svetske reference i toliko potrebna citiranja u svetskim magazinima. A biće i neophodno kada budu imali ogroman manjak studenata.

Dopisni član SANU profesor Vladica Cvetković je više puta upravo o tome govorio, da je loše što fakulteti produkuju asistente i profesore samo sa svojih fakulteta.

Ja stvarno ne mislim da sam neki akademski kapacitet i nisam naučnica, ali u krajnjem slučaju studirala sam u tri druge zemlje, prošla sam sveta i mogla bih da dam neki novi pristup, neke nove informacije nekim studentima. Sada se samo reprodukuje to što smo čuli od svog profesora i zato mi imamo taj provincijalni akademski status. Opet, Univerzitet u Beogradu je postigao uspeh što je uopšte bio u top 500 univerziteta na svetu. Ni to nije malo, ne treba da budemo strogi prema sebi, ali njima opada broj studenata i moraju da počnu time da se bave.

Ali sa svih strana slušamo da kvalitet obrazovanja iz godine u godinu opada.

Kada ljudi o tome govore, uglavnom paušalno ponavljaju neke izjave koje su možda čuli, a ne oslanjaju se na istraživanja i podatke. To u inostranstvu ne može. Kada kažete „obrazovanje je sve lošije u Srbiji“ oni pitaju na koje podatke se pozivate, na koje činjenice, na koje argumente. Mi nismo naučili da argumentujemo svoje stavove i svoje izjave i to je ogromna, ogromna razlika u odnosu na inostranstvo. Kod nas je takav i javni govor, tako i predsednik govori, to je stalno neka zamena teza. Naš narod se teško drži teme razgovora. Mi u školi ne učimo da argumentujemo i da se držimo činjenica. Ono pravilo da se o činjenicama ne raspravlja, kod nas ne važi.