Razgovor

Rodoljublje dimna zavesa za kriminal

Jedan protest bio je dovoljan da napravi remiks od izveštaja novinarke Studija B Barbare, a deset dana karantina bilo je dovoljno da napravi isto toliko pesama za album Dekameron. Kako na njegovu muziku utiču protesti, kako politika, a kako osama, frustracija ili bes, ali i da li je bavljenje politikom za umetnike „idiote“ ili za omladinu, za Novu ekonomiju govori arhitekta i muzičar Milan Stanković, poznatiji pod pseudonimom Sevdah Baby

Studio ti se nalazi u skloništu. Da li ti je veća inspiracija kada se osamiš ili kada reflektuješ ono što se dešava u društvu? Deluje da se trudiš da radiš i jedno i drugo.

Skoro deset godina sam se aktivno opirao tome da moje pesme imaju bilo kakve veze sa dnevnom politikom, jer nisam hteo da prljam svoju umetnost. Međutim, toliko je postalo jako to zlo oko nas i toliko je jak uticaj da sam poklekao i nisam previše srećan zbog toga. I neke kolege, drugari, koji poštuju ono što radim me nekada pitaju šta će mi to, kažu mi da ću napraviti sebi problem i da je bolje da muzika ostane muzika, a da te, nažalost ružne teme, budu nešto drugo.

Kada sam počinjao, bio sam deo nekog mejnstrima. Tada sam se zaista trudio da pravim zabavnu muziku i ništa više, međutim, u jednom trenutku stvarno nisam mogao više da ćutim.

Česti su komentari da umetnici ne treba da se bave politikom nego umetnošću i da to treba da bude neka vrsta larpurlartizma - umetnost radi umetnosti. Je li to moguće kod nas?

Ako si ti u prethodnom pitanju rekla da ti se čini da ja radim i jedno i drugo, ja se nadam da je to tako - da uspevam da pravim neke pesme koje su pesme samo za sebe i larpurlartizam. Ali imaju jedan odvojen podbrend, kako bih ga nazvao, Sevdah baby, gde kažem ono što mislim da se dešava u našem društvu.

Osećaš li se nekada odgovornim da nešto prokomentarišeš?

Da, da. Čuo sam par puta kao „što se oni ne bave svojom umetnošću“. Pa nismo mi idioti. U poslednje vreme obožavam, pogotovo mlađe ljude, da podsetim na izvor reči idiot. To su oni koji se ne bave državom, koji se ne bave javnim pitanjem, oni koji nisu u stanju da se bave takvim stvarima. 

Tako da nas, nas umetnike, tim stavom spuštaju na nivo idiota, kao - šta se vi bavite, pustite... Ne znam koga - političare? Mislim da kad bi se svako od nas bavio politikom, bili bismo mnogo zdravije društvo. 

Da li su nam predstavili da je politika samo posao stranke? Ono što nam Vesić kaže - kandiduj se pa komentariši?

Da, to njima ide u prilog jer to isključuje sve ostale građane iz odlučivanja. To je njihova igra koju uspešno prodaju, naročito mladima. I stvarno su uspeli da ogade sve političke teme. Ja sam sa 13 godina gledao skupštinu jer je mene tada kao tinejdžera interesovalo šta će da bude, hoće li da prođu sankcije, hoće da se završe ratovi, šta će biti sa nama. I ja sam od malih nogu zainteresovan za politička dešavanja.

Kako je moguće da mlade ljude više ne zanima ni hoće li sutra naći posao, hoće li moći da kažu ono što misle?

Mislim da su uspeli da anesteziraju mlade ljude, pre svega tom nekom plitkom zabavom, Rijaliti programi su odlično odradili posao. Muzika koja se gradi na vrednostima rijaliti programa. Sve to skupa anestezira i zombifikuje ljude - i mlađe i starije generacije. 

U suštini, filozofski gledano, mnogo je lakše nešto uništiti, nego nešto stvoriti. Tako da je njihov posao mnogo lakši nego naš. Njihov, kad kažem, to je sada ovaj režim, ali verujem da ima još dosta kandidata u opoziciji da budu kalif umesto kalifa i da iste instrumente koriste, samo da zamene uloge. Ali i dalje verujem da ima kvalitetnih i poštenih ljudi koji bi da stvaraju nešto, a ne da uništavaju. Da u to ne verujem, pobegao bih da perem sudove u neku zemlju gde mislim da je bolje.

Šta bi mogao da bude okidač za buđenje iz anestezije? Da mladi kažu „jao, stvarno propadamo“?

I te jadikovke su postale opšte mesto. Sad sam kasnio pet minuta na intervju jer pišem jednu pesmu za koju se trudim da bude kritika, ali da ne bude još jedna jadikovka sa tonom opštih mesta „jao propali smo, mladi su užasni“. To mi je sve bez smisla. Tako da je mnogo teško pitanje šta bi to bilo. Najjednostavniji odgovor bi bio da Ministarstvo kulture počne da radi svoj posao, da javni servis ne bude komercijalna televizija, da ne propagira muziku koja bi možda na prvu loptu prošla kod naroda, da radi kulturnu politiku. Da se pravimo da smo kulturniji nego što jesmo, zašto da ne. Hrvati to rade, realno. Tamo se isto slušaju narodnjaci, narod to obožava, ali se to nikada neće čuti na HRT-u, već neki fini pop.

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.