Nagrade i priznanja

Čovek je pseto nezahvalno

Sistem nagrada se svrstava u principe uslovljavanja koje je istraživao još ruski naučnik i psihijatar Ivan Petrovič Pavlov, eksperimentišući na psima. Prvo ih je mamio mirisom hrane, na šta su ovi lučili bale, onda je miris povezao sa zvukom zvona, čemu bi usledila ista uslovna, pseća reakcija. Na kraju je bivalo dosta da učesnici eksperimenta samo čuju zvonjavu, pa da im njušku oblije pljuvačka, što je nazvano Pavlovljevim refleksom 

Za svoja dostignuća Pavlov je dobio Nobelovu nagradu, uz zamašan iznos novca.

Nagrada za kuce nije bila šnicla, već naučena životna lekcija koja se na primeru čoveka, uobičajeno, prevodi u opreznost. Tako se hvatate za šipku i pre no što autobus krene, jer iz iskustva znate da „majstor“ može da cimne i prostre vas po patosu, kada je vaš dobitak u osećaju da ste mudro sprečili rizični, zamišljeni scenario. 

Suprotni egzemplar jesu štap i šargarepa na njegovom kraju, za kojom trčkaramo slepo, a satisfakcija stiže u vidu dobre kondicije. I to može da traje do smrti, a da smo šargarepu tek primirisali. Stoga se pitam – šta je to u ljudskom biću suštinski ukorenjeno, što formira naš odgovor na nagrade. 

Iz ugla filmskih i pozorišnih diva, svaka je nagrada „prava“, baš ona što su je dugo i žudno iščekivali. I uvek je posebno važno to što je žiri „prepoznao“ neki skriveni delić njihovog bića što se do tada opirao popularisanju. 

U našoj maloj bari može da se nazre jedno - da se strogo vodi računa da niko od bardova ne umre pre no što dobije priznanje za životno delo. Onda sledi podsvesna trka ko će duže da živi i uživa u beneficijama svog značaja.

Oskarovci, opet, ispričaju neku šaljivu priču na dodeli u Holivudu, kako glume skromnost, što se ne dešava, recimo, domaćim novokomponovanim „zvezdama“, uverenim u svoju posebnost. Sportisti zbog medalja skaču od sreće, odlikovani se intelektualci rukuju dostojanstveno, političari se keze poltronski ili slavodobitno, pisci se uporno nominuju sve dok ne izdejstvuju sanjano. Hrabri postaju još hrabriji, izabrane za misice još nasmejanije... Pojedini ostaju nevidljivi, karma koja prati pripadnike nebitnijih zanimanja. 

Neki pak odbiju priznanje, obično političkim povodom, pa mogu da moralno likuju, kao i oni što povod iskoriste za političku provokaciju. Neki traže da se izvesne nagrade ukinu, valjda iz straha da nikad neće da završe u njihovim rukama. Pragmatični i navikli na afirmaciju, ovo koriste samo kao dodatak u CV-iju, ne zapadajući u histeriju. Neki su već mrtvi kad ih sredina prepozna, čemu se potajno nadaju mnogi nenagrađeni za života.

To je ono što i sama čekam, u sferi svoje osnovne, vajarske profesije. Da će neko post festum da uvidi koliki sam ja bila genije. U korenu te maštarije zapravo je bojazan da ne bih mogla da iznesem odgovornost što proističe iz pravovremenog priznavanja. To je kao kad sam se upisala na Akademiju kao prva na rang-listi a onda, umesto da navalim na glinu, drvo, kamen..., odala se alkoholisanju. 


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.