Mutna budućnost beogradske vode

Finale uništavanja Makiša

Izgradnja beogradskog metroa počela je u novembru, na Makiškom polju, blizu strogo zaštićenog vodoizvorišta. Poznati hidrogeolozi kažu da na tom mestu ne treba graditi infrastrukturne i stambene objekte, jer lako mogu da se zagade podzemne vode koje su jeftinije za prečišćavanje. Cenu toga bi, kao i uvek, platili građani, skupljim stavkama na računima za vodu

Zbog izgradnje metroa, država je na Makišu ponovo, kao i u vreme kad se tamo gradila ranžirna železnička stanica krajem šezdesetih godina prošlog veka, donela političku odluku. Zanemarila je mišljenje stručnjaka, smatra hidrogeolog i bivši sekretar za životnu sredinu u gradskoj upravi Beograda Branislav Božović.

On podseća da se granica zaštite nekog vodoizvorišta u svim normalnim zemljama sastoji iz tri zone. To pravilo na Makišu važi i dan-danas, ali je problem što su i u to vreme promenjeni kriterijumi za njihovo određivanje.

„Tada je granica bila, kao i doskora, visoko na brdu iznad Makiša. Veliki deo vode u amfiteatru Makiš, odnosno meandru reke Save se skuplja iz reke, a još više vode se sliva sa tog brda“, objašnjava Božović.

Podseća da je ranžirna stanica na Makišu izgrađena kako bi se teretna železnica bolje povezala sa pravcima do kojih su razne opasne materije dopremane nekadašnjom sporom prugom oko Kalemegdana, prema Pančevu.

„Da bi ublažili tu opasnost uradili su ranžirnu stanicu. Ona je služila da prihvata velike kompozicije. Tu se i desio jedan incident, koji je pokazao da ranžirnoj stanici nije mesto na Makišu. Davno su se prevrnule dve cisterne ksilola, hemijskog spoja iz grupe aromatskih ugljovodonika“, objašnjava sagovornik Nove ekonomije.

Božović kaže da je tada, visokom stručnošću ljudi iz instituta, preduzeća i železnice, izbegnut veći incident, pa je vodoizvorište spaseno od zagađenja. Primenjena je, kako objašnjava, metoda brzog bušenja bunara i pumpanja vode koja je izvučena iz zone vodoizvorišta.

„Opasnost postoji i dan-danas. Vozovi sa opasnim materijama bukvalno prolaze prugom ispod Vračara. To su relacije koje su i dan-danas delikatne. Nije to nikakva tajna, nego se o tome, jednostavno, ne priča“, kaže on.

Političke odluke, prema Božovićevom mišljenju, često imaju „elemente nasilja“. Kaže da je ono što se sada radi na Makišu finale njegovog uništavanja.

Podseća da je komisija sastavljena od stručnih ljudi sa fakulteta i instituta svojevremeno bila protiv pomeranja granice zaštite vodoizvorišta na Makišu. Međutim, preko toga se prešlo 2014. godine, kada su one skraćene.

Treća zona zaštite je pomerena i ona je najlabavija, sada je na magistrali koja vodi ka Obrenovcu, dok je uz stari put prema Obrenovcu druga zona. Najstroža zona zaštite je oko samih reni bunara na savskoj obali iz kojih dobijamo vodu. Ipak, kako dodaje naš sagovornik, ni te zone se ne poštuju.

„Masovno se u zoni stroge zaštite podižu hale, fabrike, poslovni prostori, sve gubi smisao. To je kao i podizanje vikendica u niskom zemljištu pored Save, koje je ostavljeno za velike plavne vode. Tu imate priču o bivšem predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću i njegovom sinu, koji su tamo napravili vikendice“, dodaje Božović.

Božović podseća da je gradska vlast odbila mogućnost da depo za beogradski metro gradi na nekoliko napuštenih koloseka ranžirne stanice u Makišu. Vlast ni tu nije poslušala stručne ljude i ostala je pri odluci da se zemljište za taj projekat blizu vodoizvorišta posebno raskopava.


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.