„Komšije su se stvarno razbesnele"

Proširenje porodične kuće u Santa Moniki američkom arhitekti Frenku Geriju donelo je svetsku slavu, ali i komešanje u komšiluku 

Arhitekta i „vajar građevina” Frenk Geri (Frank Gehry) jedan je od najvažnijih arhitekata današnjice. Njegove zgrade su, zahvaljujući svojoj smelosti, postale ikonične strukture i predstavljaju svetski poznate atrakcije. Njegova arhitektura karakteriše se prepoznatljivim zakrivljenim formama koje izgledaju poput skulptura koje najviše podsećaju na tkaninu u pokretu.

Rezidencija Frenka i Berte Geri je porodični projekat u Santa Moniki koji je podrazumevao proširenje postojeće kuće izgrađene u holandskom kolonijalnom stilu, u zelenom predgrađu, u okruženju porodičnih kuća sličnog stila.

Geri je iskoristio sopstveni projekat da isproba neobične materijale i dekonstruisane forme koje će kasnije postati njegov zaštitni znak. Umesto da menja samu, već postojeću kuću, odlučio je da je proširi ka spolja, da je „obmota” sa njene tri strane novim prostorima, upotrebom nekih drugih materijala i da se, na neki način, ne krije ta nadogradnja, da se jasno vidi stara kuća nasuprot novogradnji.

Gerijeva pionirska upotreba jeftinih materijala, uključujući ogradu od lanaca, talasasti pocinkovani lim i šperploču, skrenula je pažnju struke i pomogla arhitekti da otpočne svoju slavu.

„Bio sam zainteresovan za jednostavne materijale, radio sam sa talasastim metalima, od kojih mi se najviše dopadao pocinkovani lim. Nije mi se dopadao način na koji se koristi, ali mi se dopadao estetski. Kombinovao sam ga sa drvetom, tačnije sa drvenim okvirima, kao u japanskoj arhitekturi. Izbor materijala je delimično bio i ekonomska odluka, budući da je projekat koštao samo 50.000 dolara“, rekao je Geri.

Iznutra, kuća gleda ka gore i ka spolja, ne toliko bočno, jer komšiluk nije bio uzbudljiv u smislu arhitekture. Sa krova se, na primer, može videti okean, ali prozori ne gledaju u komšije, već u veliko drveće ispred. Zahvaljujući brojnim svetlarnicima može se pratiti kretanje meseca po nebu, dobijalo se i mnogo odsjaja po plafonima i zidovima od farova automobila sa ulice.

„Postojala je neka vrsta kinetičkog svetlosnog plesa koji ste mogli da gledate ili ne, to nije bilo nametljivo, jednostavno je bilo prisutno”, rekao je Geri.

Ipak, skromni projekat Santa Monike, preteča kasnijih blistavih projekata, nije odmah bio popularan među lokalnom zajednicom. Komšije su bile besne, smatrali su da ovakva estetika narušava njihovu uličnu i prostornu harmoniju i podneli su gradu tužbu, sa željom da se projekat vrati u prvobitno stanje. Na sreću, grad ju je odbio.

Frenk Geri je američki arhitekta rođen 1929. godine u Kanadi. Danas živi u Los Anđelesu. Iako ima 93 godine, još uvek se bavi arhitekturom. Godine 1989. dobio je najvažnije priznanje za rad u arhitekturi, Prickerovu nagradu. Žiri je svoju odluku objasnio karakterišući Gerija kao arhitektu koji je uvek spreman za eksperimentisanje. Prickerova nagrada je Geriju donela i međunarodnu slavu, tako da je i broj projekata koje je Geri počeo da radi van granica SAD postao veći. Prvi projekat u Evropi bio je Dizajn muzej Vitra u Nemačkoj 1989. godine. Ubrzo posle ovog projekta usledili su projekti poput „Igrajuće kuće“ u Pragu i Francuske kinoteke.

Kada je izgrađen Gugenhajmov muzej u Bilbaou, 1997. godine, Geri je dosegao novi nivo međunarodne slave. Ova građevina nosi u potpunosti prepoznatljiv Gerijev pečat, fasadu koja je istovremeno i fasada i zid i krov i prekrivač koji pleše oko objekta. Proglašena je za „najvažniju građevinu našeg vremena“. Sam muzej postao je slavan zbog svog impresivnog i estetski veoma karakterističnog dizajna, kao i zbog ekonomskog efekta koji je imao na ceo grad.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs