Kako je Vuk Karadžić prodavao stare crkvene knjige

„CRKVENA” TRGOVINA SA RUSIMA

Tekstovi u ovoj rubrici zamišljeni su da „razbijaju” stereotipe i donose manje poznate podatke o poznatima, bez mnogo komentara i autorovog „soljenja”, već samo onoliko koliko treba da se čitalac provede kroz citate iz knjiga. Neće se ni ovde to napuštati, ali ipak će tekst biti malčice drugačiji. Malčice dosoljen! Prepričavanjima

Gledajući u Beogradu zadužbinu Vuka Karadžića i poredeći je sa onom kapetana Miše Anastasijevića, Kapetan Mišinim zdanjem i čitajući ponešto o Miši, a dublje zalazeći u Vukovu prepisku, smislio sam jednu šaljivu konstrukciju. Ona, međutim, možda i ima osnova. Jeste tvorac srpske nove pismenosti dok je bio carinik imao manji granični prelaz u Brzoj Palanci, u odnosu na onaj frekventniji u Poreču (Donjem Milanovcu), gde je Anastasijević odrapljivao carinu, ali skromnost Vukove u odnosu na Mišinu, izgleda, ima druge uzroke. 

U najkraćem, Kapetan Miša je uz carinu i posle toga trgovao solju, kožama i raznom „profitabilnom” robom, a Vuk je pisao, izdavao – knjige. I njima trgovao. Slaba je to bila „roba” tada, u doba retke pismenosti, mada su i tiraži bili tome primereni. Da ne pominjemo da se do generacije naših očeva i sredine šezdesetih prošlog veka, a bogme i danas, ta ukoričena „roba”, taj čovekov „najbolji prijatelj”, što se za titulu najboljeg otima sa psom – neretko naziva(o) pežorativno – knjižurine, kupusare...


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.