Ne kukaj, ne kritikuj, delaj

Zašto je kod nas u Srbiji, čini se u većoj meri nego u zemljama sa razvijenijom demokratijom, prisutan fenomen podleganja „niskim strastima“, kao i otkud to da se ljudi masovno još uvek tako lako „lože“, ali i još lakše hlade i razočaravaju? Ima li tome leka?

Po ko zna koji put, opet nam se desilo da smo „mnogo hteli, mnogo započeli“, da bismo zatim „tresnuli o zemlju“ i emotivno se ugruvali.

Kao i mnogo puta pre, nakon izbora, ljudi su se osetili razočaranim i prevarenim. Umesto obećane saradnje i fokusa na probleme koji muče obične građane, ispostavilo se da mnogi pretendenti na vlast žele pre svega ličnu promociju i verovatno neka materijalna sredstva koja donosi javna funkcija ili učešće u vlasti.

Postavlja se pitanje zašto je kod nas u Srbiji, čini se u većoj meri nego u zemljama sa razvijenijom demokratijom, prisutan fenomen podleganja „niskim strastima“, kao i otkud to da se ljudi masovno još uvek tako lako „lože“, ali i još lakše hlade i razočaravaju? Ima li tome leka? Šta možemo da učinimo kao pojedinci, ali i zajednica, da počnemo da pravimo razumne i korisne korake u prevazilaženju samodestruktivnog kruga očaranosti-razočaranosti. 

Neophodno je da počnemo konkretno i konstruktivno da se hvatamo ukoštac sa brojnim životnim problemima koji su se nagomilali. Jer problemi se neće rešiti sami od sebe i neće nestati nekim čudom. Posebno ne ako nastavimo da stare probleme uporno zatrpavamo hrpama novih problema i zatrpavamo se u, sada možda već nerešivu, količinu nagomilanih problema i zadataka.