Strah

Strah je najmoćniji instrument vladanja. A što je onaj koji vlada tanji sa konkretnim rezultatima i drugim suvislim instrumentima vladanja, to je oslanjanje na strah veće i češće.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je korišćenje straha u političkom delovanju maturirao, diplomirao, masterirao i doktorirao. Dok nas je nekad, kao mladi radikal željan dokazivanja, sa pozicije ministra informisanja Slobodana Miloševića plašio drakonskim zakonom o informisanju i spoljnim neprijateljima, tokom dvehiljaditih se prešaltovao na zlu dosovsku vlast. Nakon toga se iz šljampavog predimenzioniranog odela presvukao u elegantno, skrojeno po meri, političko delovanje presvukao je iz radikalnog u napredno i osvojio vlast, ali strah nije prestao da koristi. Naprotiv, usavršio ga je do krajnjih granica. 

Od momenta kada je stupio na vlast, zavisno od potrebe, plaši nas povratkom zle bivše vlasti (opet), Hrvatima, Albancima, muslimanima, Amerikancima, Nemcima, u novije vreme Rusima, kriminalcima koji komadaju ljude i melju ih u mašinama, a poslednjih dana imamo i najnoviju tehniku - zastrašivanje glađu, smrzavanjem i nuklearnim ratom.

U situaciji kada je zemlja zaduženija nego ikad, kada nam je pristup međunarodnom tržištu kapitala uskraćen zbog tvrdoglavog odbijanja da spoljnu politiku uskladimo sa politikom Evropske unije kojoj, makar deklarativno, težimo i kada pritisci sa svih strana postaju sve jači i jači, jer se sedeti na dve stolice više ne može, logično je da će vladar formata i modusa operandi  Aleksandra Vučića posegnuti za tako banalnim pretnjama, kao što su nedostatak hrane, energije i mira. 

Narod u Srbiji imao je, nažalost, iskustva sa nemogućnošću zadovoljenja najosnovnijih životnih potreba i to nekako baš u deceniji kada je mlađani Vučić žario i palio političkom scenom, huškao ljude jedne na druge, proganjao novinare i rešavao svoje stambeno pitanje. Danas taj Vučić, sa mesta predsednika zemlje, zloupotrebljava teške traume ovog naroda ne bi li ga zaplašio i skrenuo pažnju sa gotovo bezizlazne situacije u koju je doveo državu svojim bahatim i neodgovornim upravljanjem i rastakanjem svega što je u ovoj zemlji pre njega iole funkcionisalo.

A situacija na globalnom nivou jeste ozbiljna i prilično preteća i baš zato nam je sada na čelu države najmanje potreban čovek koji svaki drugi dan ima psihotične javne izlive panike i apokaliptičnih naricanja. Možda su mu tako savetovali Izraelci i istraživači javnog mnjenja, možda je to dobro za rejting, ali hajde makar jednom malo da zaboravimo na rejting i da razmislimo o ljudima. 

Ti ljudi koji mahnito počnu da kupuju šećer i ulje posle svakog Vučićevog nastupa, ti ljudi su možda dali poslednji novac za zalihe, verujući da je rat na vratima. Možda su taj novac pozajmili, možda su, na kraju krajeva, deci uskratili nešto što im je u ovom trenutku mnogo potrebnije, nego špajz pun namirnica koje im verovatno neće zatrebati nikad.

Predsednik stalno priča kako će ostati upamćen u istoriji, a njegovi trbuhozborci svaki čas ističu kako on nije političar već državnik. Na njihovu žalost, to nije tačno. Državnik sve pomenute stvari jednostavno ne radi. One više dolikuju jeftinom šibicaru. Državnik ne kukumavči po televizijama svaki drugi dan, državnik ne drži nos u istraživanjima rejtinga 24 sata dnevno, državniku ne moraju da govore da je državnik poslušnici koji će ga napustiti istog momenta kada osete da brod počinje da tone. Državnik bi stameno preuzeo odgovornost koju njegova funkcija nosi sa sobom i ne bi se žalio, jer je tu odgovornost želeo i znao je šta ona podrazumeva. Mi takvog, nažalost, nemamo. U najgorem mogućem trenutku zaglavljeni smo sa čovekom koji je prigrabio svu moć u zemlji i koji se iz mandata u mandat iznova lakta da zadrži što više te moći u svojim rukama, a onda nam sa zarobljenih medija kuka po ceo dan, kao da smo ga mi naterali da bude na vlasti. I da, pomalo se plašimo. Ne rata, ne gladi, ne hladnoće, već zbog toga ko nas vodi u suočavanju sa takvim izazovima. 

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs