Da li se sa dve milijarde evra podeljenih građanima moglo više?

Helikopterski novac i siromaštvo

Poslednjih dana vesti sa svetskih finansijskih tržišta zvuče kao da svet juri u još jednu recesiju, samo dve, tri godine nakon one pandemijske. I dok je srpska ekonomija prilično dobro pregurala 2020. godinu sa padom BDP-a od svega 0,1 odsto, a zatim imala veoma dobru 2021. godinu sa ekonomskim rastom od 7,4 odsto, ovoga puta se suočavamo sa našom starom boljkom - inflacijom. Ono što je karakteristično za ovu inflaciju, koja je u maju dostigla 10,4 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine, jeste  da natprosečno poskupljuju hrana i energija. I inače je inflacija svojevrsna vrsta poreza na potrošnju, ali ovog puta više nego obično ona pogađa najsiromašnije

Srbija je, nažalost, među najsiromašnijim zemljama Evrope, kako god da merimo to siromaštvo. Po visini BDP-a po glavi stanovnika mi smo na oko polovine proseka EU. Iza nas su državice regiona, poput BiH, Crne Gore, Albanije, S. Makedonije, a ispred nas svi ostali.

Ako gledamo potrošnju domaćinstava, prema Eurostatu, takođe smo pri začelju, sa 58,7 odsto proseka potrošnje domaćinstava Evropske unije.

Osim nabrojanih zemalja, ovde su iza nas i Rumunija i Bugarska, mada su cene u Srbiji na višem nivou nego u ove dve EU zemlje. Recimo, hrana je pet do 15 odsto skuplja i to prema podacima pre poskupljenja u poslednjih godinu dana. Odeća je skuplja 10-15 odsto, a potrošačka elektronika kod nas je skuplja više od 20 odsto. Jedino imamo jeftiniju energiju za oko pet odsto.

Ako će u okviru Evrope naš region biti najteže pogođen krizom, kao što je bio i 2008. godine, onda će u Srbiji najteže biti pogođeni najsiromašniji.

Struktura inflacije kod nas je takva da su, u odnosu na prošli maj, najviše poskupeli meso 21,3 odsto, hleb i žitarice skoro 17 odsto, mleko i jaja 15 odsto, ulje 17,5 odsto, kafa 25 odsto. Ukupno, hrana je, prema zvaničnoj statistici, poskupela 16 odsto međugodišnje.

Ukoliko pogledamo analizu decilne raspodele potrošnje i prihoda, poslednja je urađena 2018. godine, videćemo da ravno polovina primanja najsiromašnijih 10 odsto stanovništva ide za hranu. Teško da se tu nešto promenilo poslednje tri, četiri godine i to ukazuje da su njihovi dohoci više obezvređeni rastom cena, nego neko prosečno domaćinstvo.

To je vidljivo i kada se dalje pogleda struktura rasta cena. Na primer, oblast stanovanja, struje, gasa i vode beleži godišnju inflaciju od 6,7 odsto. Unutar nje imamo da su kirije skočile čak 15 odsto, a siromašni su često podstanari. 

Sa druge strane, gas je poskupeo 5,7 odsto, a daljinsko grejanje svega 0,6 odsto. Struja za domaćinstva nije poskupela uopšte. Međutim, siromašni nemaju novca da uvedu gas ili da se greju na struju, već se mahom greju na drva i ugalj. E pa, čvrsta goriva su poskupela, prema zvaničnoj statistici, 22 odsto. Ko imalo prati dešavanja na tržištu zna da su drva za ogrev, ugalj ili pelet poskupeli za 60, pa i više odsto.

Ukupno, prema pomenutoj analizi raspodele potrošnje, najsiromašnijih 10 odsto stanovništva za neizbežne troškove, poput hrane i stanovanja (zajedno sa grejanjem, energijom, vodom), izdvaja 65 odsto svog kućnog budžeta.

Kada se tu dodaju i drugi troškovi koji su skoro pa fiksni, poput transporta i komunikacija, oni dostižu blizu 80 odsto ukupnih troškova ovih domaćinstava.

Ovo su odnosi iz 2018. godine, a sa iznatprosečnim rastom cena hrane može se pretpostaviti da skoro sve sa čim najsiromašniji raspolažu odlazi pre svega na hranu,  a zatim i na ove „obavezne“ troškove. Naravno, onda ne ostaje ništa za zdravstvo, kulturu, obrazovanje...

Srbija je, kao i ostatak sveta, pre dve godine pregurala globalnu krizu, i tokom nje su iz budžeta potrošene 5,4 milijardi evra.

Deo toga je otišao na zdravstvo, bolnice, kliničke centre (koji, osim niškog, još nisu završeni), vakcine..., ali deo je otišao i na tzv. helikopterski novac.

Naime, to je naziv za ekonomsku politiku u kojoj država deli pare svima, kao da ih baca iz helikoptera.

Osim SAD, gde je ipak postojao neki kriterijum za dodelu para, i Hongkonga, ovakva reakcija države tokom pandemije je bila prilično jedinstvena.

Na primer, svi punoletni građani su dobijali po 100 evra, bez obzira na to da li su siromašni ili bogati, da li su nezaposleni ili vlasnici kompanija. Pa onda, svi penzioneri su dobijali u nekoliko navrata pomoć države, bez obzira na to da li im je penzija 15.000 ili 100.000 dinara. Poslednja u nizu pomoći države je 100 evra za mlade, takođe bez obzira na njihovo imovinsko stanje.

Na ovu „helikoptersku“ pomoć potrošeno je iz budžeta blizu dve milijarde evra. Prema oceni Fiskalnog saveta, od ukupno 5,4 milijarde evra pomoći države moglo se, usmerenijom pomoći na najugroženije, uštedeti oko dve milijarde evra.

Za toliko bi javni dug bio manji, oni kojima treba bi dobili više a, na kraju krajeva, bio bi manji pritisak na inflaciju koja je najviše obezvredila primanja najsiromašnijih.

Postoje analize da je pomoć od 100 evra svima punoletnima uticala na smanjenje nejednakosti, ali postoji i kontra analiza koja kaže da to nije slučaj.

U analizi Fiskalnog saveta od prošle godine ističe se da je prva isplata 100 evra građanima koja je, inače slučajno, pala mesec dana pred izbore, koštala budžet 72 milijarde dinara i prouzrokovala povećanje javnog duga za 1,3 odsto BDP-a. Istovremeno, poreski prihodi su povećani za sedam milijardi dinara, a rast BDP-a je ubrzan za 0,2 procentna poena.

„I pravednije i ekonomski efikasnije bilo bi da su se ograničena budžetska sredstva usmerila samo na siromašne – da pomoć dobiju samo građani kojima je to potrebno i najveći deo sredstava iskoriste“, zaključak je Saveta koji se dobrim delom odnosi i na isplatu novca penzionerima.

Da li je ovim sredstvima moglo bolje da se raspolaže?

Problem je što ne postoje podaci na osnovu kojih bi se to moglo tvrditi, barem sa aspekta uticaja na siromaštvo.

Naime, zbog pandemije 2020. godine Republički zavod za statistiku je obustavio izradu Ankete o prihodima domaćinstava i ona nije urađena ni za 2021. godinu.

Gordana Matković, programska direktorka Centra za socijalnu politiku, kaže da zato nemamo podatke o apsolutnom siromaštvu od 2019. godine.

„Relativno siromaštvo nije posebno dobar pokazatelj, ali postoje indicije, na osnovu nekih drugih pokazatelja, da se situacija nije značajnije pogoršala. Državne mere, gde su svi dobili ponešto, pomogle su, ali to je jednokratno i nije značajno uticalo na izvlačenje siromaštva“, napominje ona.

Na pitanje da li bi više pomoglo da su mere usmerene ka onima koji su najugroženiji, kao što su primaoci novčane socijalne pomoći ili energetski ugroženi, Matković ističe da je teško reći, jer nema istraživanja koja bi to potvrdila.

S druge strane, ono što je izvesno jeste da su oni najugroženiji rastom cena hrane.

Jedno od opravdanja zašto država nije targetirala najugroženije je nedostatak podataka. Tu na scenu stupa dvodecenijski „trud“ da se urade socijalne karte, koji ni do danas nije dao ploda. 

Tek prošle godine donet je Zakon o socijalnoj karti, ali prema rečima Sarite Bradaš, istraživačice Centra za demokratiju, sudeći prema zakonu, socijalne karte neće biti ono što smo od njih očekivali.

„Zakon o socijalnoj karti neće uopšte doprineti smanjenju siromaštva niti povećanju obuhvata siromašnih, već će se koristiti samo za evidentiranje. I identifikovaće, ne one kojima je socijalna pomoć potrebna, nego one koji su bili korisnici novčane socijalne pomoći ili one koji će to tek postati“, kaže Bradaš.

Ideja je da se povežu svi podaci u jedan registar i onda, primera radi, ako imamo nekoga ko živi u Beogradu a poreklom je iz nekog sela u istočnoj Srbiji, koji nema posao, nema nikakvih prihoda, ali ima neku njivu veću od pola hektara, država će to videti i neće moći da se kvalifikuje za socijalnu pomoć.

„U Crnoj Gori su doneli sličan zakon. U prvoj godini primene broj korisnika socijalne pomoći smanjen je za 30 odsto. Ali je zato znatno povećan broj sporova pred sudom“, navodi Bradaš, dodajući da je u obrazloženju zakona navedeno da je cilj da se smanji greška uključenja i greška isključenja.

„Greška uključenja su oni koji primaju pomoć a ne treba, a isključenja su oni koji ne primaju a trebalo bi. Ovim se rešava prvi deo, ali drugim delom, identifikovanjem onih kojima je pomoć potrebna, uopšte se ne bavi“, kaže Bradaš i ističe da se i u praksi, posebno kod Roma, često dešava da ih radnici socijalnih službi odvraćaju od zahteva, tvrdeći da nemaju pravo na to. 

Ona ističe i da naši propisi uopšte ne prepoznaju ljude u apsolutnom i relativnom siromaštvu.

„Imamo administrativnu granicu siromaštva koja iznosi 8.600 dinara po osobi (ekvivalent) i to se onda uvećava po članu porodice tako da, recimo, za porodicu sa dva odrasla i detetom iznosi oko 15.500 dinara. I još se broj ljudi koji primaju pomoć smanjuje iz godine u godinu. Sve dok imamo ovakav zakon o socijalnoj zaštiti i ovako nisku lestvicu administrativnog siromaštva, nećemo mnogo učiniti protiv siromaštva“, ističe Bradaš.

U 2020. tek nešto više od 200.000 ljudi je primalo novčanu socijalnu pomoć.

To je više nego dvostruko manje od broja ljudi koji se nalaze ispod linije apsolutnog siromaštva. U 2020. godini granica je bila 20.700 dinara za jednu odraslu osobu. Ispod te linije nalazilo se oko 460.000 ljudi, a 1,5 miliona ljudi bilo je u riziku od siromaštva, podaci su Ankete o potrošnji domaćinstava iz 2020. godine, a koja se zasniva na podacima iz 2019. 

Da bismo saznali kako je kriza uticala na siromaštvo i kako će nova kriza uticati, moraćemo da sačekamo.

Bradaš ukazuje i da je većina drugih država tokom krize imala mere pomoći najsiromašnijima. Na primer, pomoć nezaposlenima. Kod nas su u aprilu 2021. dali po 60 evra nezaposlenima i to je sve. Osim toga većina nezaposlenih kod nas ne uživa socijalnu zaštitu. Tek šest odsto nezaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje prima pomoć i to do šest meseci najčešće, u zavisnosti od radnog staža. Zaposleni na privremenim i povremenim poslovima takođe ne primaju nikakvu pomoć. A nezaposleni su upravo u najvećem riziku od siromaštva“, napominje Bradaš. 


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.