Njegovo veličanstvo BDP – da li da mu se klanjamo?

Između maline i betona

U domaćoj javnosti stvoreno je uverenje da je bruto domaći proizvod (BDP) ne samo ključni pokazatelj uspešnosti u procesu rasta i razvoja jedne privrede, već i krajnji cilj tih procesa, jer veći BDP znači i bolji život i viši standard. Pri tome se često ili zaboravlja ili prećutkuje činjenica da se u svetskoj literaturi već decenijama raspravlja o BDP-u kao pokazatelju isključivo rasta ekonomije, dok se kao glavni pokazatelj razvoja koristi Indeks humanog razvoja (HDI) koji pored BDP-a uključuje u analizu i socijalne, obrazovne i pokazatelje kvaliteta života u jednoj zemlji.

Kao glavne mane BDP-a kao pokazatelja navodi se da on „sve pokazuje, ali glavno skriva, kao bikini“. Naime, mi dobijajući podatak o veličini BDP-a ne znamo šta je doprinelo njegovom stvaranju, ali ni kako je isti raspodeljen. Dakle, u obračun BDP-a ulaze i procene o sivoj ekonomiji, dohodak stvoren kriminalnim ili koruptivnim aktivnostima, dohodak koji je proizvod maloletničkog (često i prisilnog) rada, kao i onaj deo BDP-a koji je nastao degradacijom prirodnih resursa, uz često nepovratno izgubljen kvalitet životne sredine. Sa druge strane, ne znamo kakva je distribucija dohotka koji je stvoren, da li je ona uravnotežena ili su rezultati rasta prisvojeni od male grupe (najčešće privilegovanih) pojedinaca, koliki je procenat siromašnog i marginalizovanog stanovništva itd.

Takođe, poseban aspekt predstavlja komparacija BDP-a sa bruto nacionalnim dohotkom (BND) koji predstavlja, uprošćeno objašnjeno, onaj deo BDP koji je korigovan naviše za prihode koje su ostvarili naši rezidenti u inostranstvu, a umanjen za iznos dohotka koji su stranci ostvarili kod nas. Pokazatelj BND je, kao što se vidi iz tabele, u Srbiji konstantno niži od BDP-a, uz tendenciju rasta u razlici, što znači da sve veći deo dohotka koji je stvoren u našoj zemlji pripada strancima po osnovu njihovih ulaganja. Taj deo dohotka nije u domenu donošenja odluka domaće politike, jer stranci slobodno odlučuju da li će ostvareni profit reinvestirati ili izneti iz Srbije.

BND Srbije, tekuće cene, 2011-2020.

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020.

mil. RSD 3473453 3684149 3959595 4001836 4114138 4278252 4452615 4814005 5128720 5332914

mil.$ 47362 41809 46488 45197 37794 38442 41420 48006 48716 51771

mil.€ 34070 32566 34998 34114 34076 34749 36696 40703 43518 45356

BDP Srbije, tekuće cene 2011-2020.

2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020

mil RSD 361226 3810058 4121200 4160548 4315020 4528192 4760686 5072932 5421851 5502216

mil $ 49254 43239 48386 46990 39640 40688 44286 50588 51501 53414

mil € 35432 33679 36427 35467 35740 36779 39235 42892 46005 46796

BDP PO STANOVNIKU PORASTAO SVEGA 3,5 PUTA ZA 20 GODINA

Kada se pogledaju podaci o BDP po stanovniku, uviđa se da je on porastao svega za oko 3,5 puta za čitavih 20 godina: 2001. bio je 1943,9 € po stanovniku, a 2020. 6783 €. Međutim, Srbija je po ovom pokazatelju još uvek na samom začelju evropskih zemalja i može se porediti samo sa nekim zemljama našeg regiona: Severnom Makedonijom, BiH, Crnom Gorom i Albanijom. Od zemalja članica EU samo je na približno tom nivou Bugarska, dok su sve ostale zemlje daleko iznad, što pokazuje jasne prednosti članstva u ovoj organizaciji (što su posebno iskoristile zemlje Višegradske grupe i Rumunija). 

Gledano prema proizvodnom pristupu, odnosno izvorima iz kojih se generiše BDP, dolazimo do podatka da oko 83-84% BDP-a čini stvaranje bruto dodate vrednosti (BDV), dok su ostatak porezi na proizvode i subvencije. Kada se analizira struktura stvaranja bruto dodate vrednosti (a to je esencija stvaranja BDP-a) uviđamo da je tu najznačajnije (prema međunarodno usvojenoj klasifikaciji delatnosti) nekoliko delatnosti.

Prva je prerađivačka industrija koja ima opadajuće učešće u stvaranju BDV. Smanjena je sa 15% u 2014. na svega 13,3% u 2020. Za razliku od trenda u Srbiji, u mnogim razvijenim zemljama EU prerađivačka industrija postepeno sve više ponovo dobija na značaju, pogotovo u uslovima pandemije i prekinutih lanaca snabdevanja i nesigurnosti koju to donosi.

Druga po vrednosti je delatnost trgovine na veliko i malo, kao i popravka motornih vozila i motocikala sa stabilnih 11-11,5% BDV u ukupnom BDP-u a, prema nekadašnjim konzervativnim shvatanjima trgovina, čak i nije stvaralac nove vrednosti, već samo radi preraspodelu vrednosti koje se stvaraju u „realnom” sektoru.

NEKRETNINE GURAJU PRIVREDU

Na trećem mestu je poslovanje nekretninama koje čini čak 7-8% ukupnog BDP-a, što potvrđuje tvrdnju da ekonomija Srbije sve više postaje rentijerska ekonomija (rent seeking economy), a u uslovima nerealno niskih kamatnih stopa na štednju, uz rastuću inflaciju i obezvređivanje štednje u „realnoj” valuti (enormno naštampanim evrima ili dolarima), sve veći deo sitnih štediša svoju štednju pretvara u nekretnine koje se rentiraju, što gura cene na ovom segmentu tržišta nezaustavljivo naviše.

Sledeća delatnost po značaju za privredu Srbije je poljoprivreda sa šumarstvom i ribarstvom koja čini od 6,3% BDP-a u 2020. do maksimum 7,1% na početku posmatranja, u 2014. godini. I ovaj pokazatelj govori da smo mi i dalje ekonomija visoko zavisna od poljoprivrede a, s obzirom na uslove koji kod nas vladaju u ovoj delatnosti – visoko smo zavisni od vremenskih (ne)prilika.

Sve ostale delatnosti imaju učešće u stvaranju BDV kod BDP-a niže od 5%, što govori o njihovom manjem značaju i uticaju.

Kada se izvrši dalja dezagregacija stvaranja BDP-a Srbije uviđa se da samo četiri industrijske grane imaju učešće iznad 1% i to su: proizvodnja prehrambenih proizvoda, proizvodnja koksa i derivata nafte, proizvodnja proizvoda od gume i plastike i proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina i uređaja. Dakle, nema nijedne grane industrije koja se može svrstati u visoko tehnološku, visoko inovacionu delatnost koja obezbeđuje značajnu konkurentnost i profitabilnost na međunarodnom tržištu. 

Za razliku od Srbije, zemlje CEE, kao npr. Slovačka, Češka, Mađarska, značajno su izmenile strukturu stvaranja svog BDP-a, uz porast učešća tzv. kreativnih industrija (mediji, filmska umetnost, „entertainment”, dizajn itd.), kao i industrija zasnovanih na visokim, inovativnim tehnologijama. U tim delatnostima moguće je ostvarivanje visokog i stabilnog profita, radi se o globalno traženim proizvodima i uslugama i njihov trend konstantnog rasta je očit u svetu. Često se to pojašnjava primerom: kunemo se u izvoz malina kao našeg tradicionalnog izvoznog proizvoda. Izvoz smrznute maline kreće se od godine do godine od 200 do maksimum oko 500-550 miliona evra. Izvoz IT usluga kretao se pre desetak godina na nivou nižem od izvoza malina, danas je to preko 1,2 milijarde evra uz tendenciju stalnog rasta. Perspektive su jasne.

KO VIDI VAJDU OD RASTA

Nažalost, ni raspodela stvorenog dohotka nije značajno poboljšana, čak naprotiv. Podaci pokazuju da su privilegovane grupe u društvu (po bilo kom osnovu, pre svega politički) učešćem u poslovima sa državom obezbedile sebi prisvajanje ubedljivo najvećeg dela rasta dohotka, dok su njihovi „podizvođači” delimično uključeni u tu raspodelu, ali sa daleko manjim efektima. 

Ogromna većina prekarijata ne oseća boljitak od uvećanja BDP-a kroz rast životnog standarda, što se očituje kroz plate koje su i dalje među tri, četiri evropske zemlje na dnu lestvice. Dolazak stranih investitora nije poboljšao stanje, jer su i oni usvojili princip davanja minimalca, plus nekih 10-15% iznad toga. Sa dolaskom SDI, uglavnom u proizvodnje niskog i srednjeg tehnološkog nivoa (proizvodnja tekstila, obuće, motanje kablova itd.), nije se moglo bolje ni očekivati. Sa druge strane, uviđa se da je pokazatelj distribucije stvorene vrednosti, takozvani Gini koeficijent, čije teorijske vrednosti idu od 0 do 100, s tim da što je viši iznos koeficijenta to je stepen nejednakosti u raspodeli veći (što je karakteristično za nerazvijene zemlje pre svega Latinske Amerike i Afrike), u periodu 2013-2015. značajno povećan, da bi nakon toga sve do 2019-2020. bio u padu:

 

Republika Srbija 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020.

Vrednost Gini koeficijenta 38 38.3 40 39.8 37.8 35.6 33.3 33.3

DVE SRBIJE

Kada se sagleda regionalni raspored rasta BDP-a, može se govoriti o najmanje dve Srbije: na jednom ekstremu su Beograd, Novi Sad i još nekoliko većih urbanih sredina (odskoro i Niš) koji stvaraju glavninu BDP-a i BDV Srbije, zapošljavaju najveći deo radne snage, privlače najviše stranih ulaganja, ostvaruju dominantno učešće u spoljnotrgovinskoj razmeni, inovacijama, primeni novih tehnologija itd. 

Sa druge strane nalaze se ogromni teritorijalni delovi Republike, mahom prigranični i rubni, koje karakteriše strahovita emigracija stanovništva (izrazito negativan prirodni priraštaj), nedostatak posla i mogućnosti za zapošljavanje, pogotovo kreativno i dobro plaćeno, nedostatak kvalitetne industrijske i socijalno-komunalne infrastrukture itd. 

Neke analize urbanista pokazale su da se tu radi o „prokletstvu krsta koji deli Srbiju”, a radi se o vizuelnom krstu koji čine reke Sava, Dunav i Velika Morava i njihovo ukrštanje u Beogradu, odnosno nešto nizvodno niz Dunav. U regionu sliva ovih reka stvara se najveći deo BDP-a, pa i BDV Srbije, to je izvor zapošljavanja, relativno visokog životnog standarda, mogućnosti za ostvarivanje ideja, kreativno delovanje, stvaranje i primenu visokih tehnologija.

POTROŠIĆEMO BDP NA EKOLOGIJU

Dakle, kada se analizira kretanje na planu BDP-a Srbije u poslednjih desetak godina, može se zaključiti sledeće: 

Rast dohotka bio je vrlo umeren i nestabilan sa epizodama pada, na jednoj strani, i ubrzavanjem stvaranja dohotka u pojedinim godinama. Nažalost, pored objektivnih okolnosti na koje nismo mogli da utičemo (poplave 2014, kovid pandemija 2020-2022, ratni sukob u okruženju itd.), ima dosta i subjektivne krivice uzrokovane defektima uspostavljenog sistema. Misli se pre svega, ali ne i jedino, na loše funkcionisanje institucija, pravnu zaštitu ulagača, degradaciju malih akcionara na finansijskom tržištu, nefunkcionisanje sudstva, visok nivo korupcije, sumnjivo definisanje i sprovođenje tendera pri javnim nabavkama (ponegde i izbegavanje tenderskih procedura uz razna opravdanja o „hitnosti”).

Uprkos porastu učešća investicija u raspodeli BDP-a, sa početnih oko 16% na oko 22% poslednjih godina, činjenica je da rastu jedino strane investicije i investicije koje sprovodi i koje su pod direktnom kontrolom države (uglavnom za kapitalnu infrastrukturu). Privatne domaće investicije stagniraju ili opadaju, što jasno ukazuje na strah domaćih poslovnih ljudi i nemogućnost predviđanja događaja u budućnosti. Takođe, po ovom indikatoru Srbija još uvek zaostaje za najnaprednijim zemljama CEE koje imaju učešće investicija u raspodeli BDP-a od preko 25-26%.

Na kraju, aktiviranjem i jačanjem kapaciteta u rudarstvu, proizvodnji i preradi metala, urušavanjem sistema proizvodnje električne energije i sličnim aktivnostima, Srbija dolazi u situaciju da postaje crna tačka na ekološkoj mapi Evrope. Kako ti problemi nikako ne mogu biti lokalnog karaktera, oni postaju predmet brige celog okruženja, uz nastojanje da se obezbedi poboljšanje na planu čistijeg vazduha, manjeg zagađenja vodotoka i zemljišta. Srbiji tek predstoje ozbiljni i izrazito skupi potezi na planu životne sredine i u budućnosti će, sve veći BDP koji se stvara, morati biti usmeren na rešavanje ovih pitanja.


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.