Slepa zaljubljenost u agresore

Kako da progledamo?

Iako smo i sami bili svedoci ili čak žrtve ratnih razaranja, današnje patnje kroz koje prolaze Ukrajinci, većinu u Srbiji, paradoksalno, više približavaju agresoru nego žrtvi

U javnosti je, čini se, dominantna teza da je to naše svrstavanje uz agresora posledica naše razočaranosti u EU i naše traume u vezi sa NATO-om. Ipak, kada bi ta teza bila potpuna i tačna, onda bi to značilo da mi ni posle Drugog svetskog rata ni u kom slučaju ne bismo sarađivali sa NATO-om i Zapadom, a to se ipak dogodilo. 

Istina je da se ovde radi o biranju na osnovu emocija, a ne razuma, ali te emocije (konkretno frustracije) svoj koren samo malim delom imaju u traumatičnom iskustvu bombardovanja od strane NATO, a mnogo većim delom potiču iz nekih drugih izvora. 

U ovom tekstu pozabavićemo se upravo tim pitanjem. Dakle, odakle potiču te naše frustracije u vezi sa Zapadom i ta naša bezgranična ljubav prema, konkretno, Putinu? (jer Putin i njegov stil vladanja svakako nisu isto što i Rusija)

IZVOR NAŠIH KOLEKTIVNIH FRUSTRACIJA

Bombardovanje od strane NATO-a svakako može biti uzrok emocionalnog bola i frustracija. Ipak, to bombardovanje, ma koliko da je bilo nepravedno jer je pogađalo ceo narod, nije izazvalo masovne žrtve i masovna razaranja domova. Drugim rečima, većina ljudi u Srbiji nije izgubila nekog dragog ili svoj dom od strane NATO raketa. Otkud onda tolika frustracija, ne samo prema NATO-u, nego i šire, prema celom Zapadu?

Čini se da je koren ove naše frustracije ipak u nečem drugom, konkretno u našem ratnom međuetničkom sukobu 90-ih. 

Kada ljudi uđu u sukob jedni sa drugima i kada se dese razna „zverstva“ jednih prema drugima, onda ti događaji i ta dela koja su drugi počinili nama, ali i mi njima, kod nas pobuđuju mnoge emocije. 

Prve emocije koje nam padaju na pamet, kada razmišljamo o ratu, jesu strah i tuga. Stah da ćemo izgubiti život, svoj ili naših bližnjih, kao i materijalna dobra i sigurnost (dom, ušteđevinu, posao...). Tuga se javlja kao reakcija na gubitak, kada se on već desio. Tugujemo za bližnjima koje smo izgubili, ali i za pomenutim materijalnim dobrima, kao i za objektima od emotivne vrednosti, kao što su na primer, razoreni gradovi u kojima smo odrasli i za koje nas vezuju lepe uspomene. 


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.