Šta je Andrić radio uoči Drugog svetskog rata kao ambasador u Nemačkoj

Foto: wikipedia
  • 25.08.2021.

  • 09:55

  • Božidar Andrejić, štampano izdanje Nove ekonomije

  • 1 komentar

O Ivi Andriću se najčešće samo u (opširnijim) biografijama pominje i objašnjava da je u zlo doba, pred sam Drugi rat, bio ambasador Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj. Pred veličanstvenim književnim delom u senci je ta njegova profesija i očito je prepuštena usko istorijskoj struci.

O borskom rudniku, pak, ističu se "prijatni" podaci, pa se kao predratni vlasnici pominju Belgijanci, tu je i osnivač Vajfert. Pominju se i Nemci kao njegovi eksploatatori i uz pomoć ratnih zarobljenika, tokom rata. Ali se nema jasno u vidu da su oni bili njegovi vlasnici i neposredno pred rat. (A da su se uzajamni privredno-obligacioni odnosi u vezi sa bakrom odvijali i tokom ratne katastrofe između raznih privrednika zaraćenih zemalja.).

I sad "hvatamo" dva telegrama poslanika (ambasadora) Andrića iz leta 1940. iz kojih se može em uočiti veličina nastupajućeg problema sa nemačkim Borom, em – još više znanja velikog pisca koja mu dozvoljavaju da kao ambasador sam vodi teške pregovore, pa čak i savetuje vladu u Beogradu kako da postupi. A, što je najvažnije, ona će tako u ovom slučaju i postupati – dok može.

U prvom kraćem telegramu koji je datiran sa 27. jul 1940. u 22 h, naslovljen lično za ministra inostranih dela, a primljen je  u Beogradu sutra ujutro u 8h, Andrić ga upoznaje da mu je "danas Nojhauzen (Franc, budući ’privredni diktator’ za Srbiju – prim B. A.) saopštio da je u Mosu, sedištu Društva Bor postavljen za nemačkog komesara predsednik tamošnje nemačke trgovinske komore Kunce, a da je ovaj postavio u Beogradu, za komesara u Boru, Nojhauzena. Time, kaže otpada potreba postavljanja našeg komesara."

Ovu stvar Andrić procenjuje kao izvor većih  pravnih teškoća u pregovorima koje očekuje da završi sredinom iduće nedelje, ali "nam", kaže "olakšava odnos prema Italiji, jer Nemci dosad nisu hteli da uvaže nikakve italijanske zahteve o liferovanju bakra".

U isto vreme, na istu adresu Andrić šalje još jednu dužu i sadržajniju depešu. Iza nje stoji njegova visoka ekonomska, pravna i politička "potkovanost", ali se jasno vidi borba sa ucenama. 

Kaže najpre da su "u poslednjem trenutku i nezavisno od moga predloga Nemci pokrenuli  pitanje našeg privrednog stava prema neprijateljskim državama. Iako im je ukazano da je ovo pretežno politička stvar, da se kosi sa našom neutralnošću i da nas dovodi u težak položaj  naročito prema Engleskoj, insistiraju da se donje primi."

Uz napomenu da Nemci smatraju da Jugoslaviji čine uslugu što sve ovo pokreću na privrednom (a, valjda ne na političkom planu) Andrić  prenosi šta je to "donje" što je izričito ugovorio sa Nemcima! 

"Vaš odgovor bi imao da sadrži:

Prvo, da jugoslovenska vlada načelno pristaje da se sa naše strane više neodložno neće liferovati državama koje su  sa Nemačkom zaraćene što bi moglo povećati vojnu ili privrednu snagu ovih.

Drugo, izuzimaju se međutim one naše liferacije za koje dobijamo u naknadu važne sirovine ili pristanak za propust našeg uvoza kroz blokadu.

Treće, no o ovakvim liferacijama žele da se sa njima prethodno sporazumemo."

Andrić, na čijem kraju telegrama ima i potpis "Pilja" (nema objašnjenja da li mu je to šifrovano ime) pojašnjava predlog da je drugom tačkom ublažena važnost prve, ali se trećom i "dopušten izvoz stavlja ubuduće nemačkoj kontroli, odnosno vezuje se za njihov pristanak."

"Pilja" komentariše i razloge za ovakve nemačke ucene koje su, znamo, već iduće godine u proleće kulminirale sve većim pristancima, pa i potpisivanjem pakta kratkog trajanja i početkom rata. On kaže da je ovo povećanje zahteva i potpuno promenjena atmosfera  "motivisana većim delom vestima o aktiviranju engleske politike na Balkanu". I zaključuje: "Naša privredna sloboda želi se potpuno vezati ili bar ograničiti, a službene ličnosti nas otvoreno pozivaju da stanemo uz njih. Izjavljuju nam da bi potpis (potpisivanje?) ovakvog pisma mogao umiriti merodavne u Nemačkoj."

Mihajlo Konstantinović, ministar u Vladi Cvetković-Maček u čijoj se zaostavštini (i u knjizi "Politika sporazuma") nalazi ovaj telegram, u svom notesu, pisano rukom odgovara na pismo ministra inostranih poslova koji je zatražio "pomoć" povodom Andrićevih telegrama i savetuje mu da se za sada  treba "ograničiti na ono što smo mi preduzeli u pogledu eksploat. i bez. Bora." 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Komentari (1)

  • Milan

    O Ivi Andriću kao poslaniku (ambasadoru) Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj 1939-1941. godine je pisano, iako možda ne u meri u kojoj bi to moglo (među obimnijim delima je monografija Dušana Glišovića iz 2012. godine). Termin "Pilja" se najverovatnije odnosi na Milivoja Pilju, koji je u vreme Andrićeve diplomatske misije u Berlinu bio jedan od zamenika ministra inostranih poslova u Beogradu. S obzirom na Andrićevu funkciju, nema sumnje da su njih dvojica bili u kontaktu. Srdačan pozdrav!

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.