Filantropija: Bogati najčešće pomažu bogate

Foto: Pixabay

Svake godine najbogatiji daju desetine milijardi dolara u dobrotvorne svrhe. Međutim, filantropija, naročito na Zapadu, često favorizuje bogate, pa svet učvršćuje da ostane onakav kakav jeste umesto da ga učini boljim, piše portal Biznis i finansije.

Međunarodni uticaj bogatih pojedinaca koji daju novac za dobrotvorne svrhe znatno se povećao u poslednje dve decenije. Tokom tog perioda osnovano je skoro tri četvrtine od 260.000 dobrotvornih fondacija u svetu, koje raspolažu sa preko 1,5 biliona dolara.

Samo "Fondacija Gejts" je u 2018. godini uložila pet milijardi funti u humanitarne svrhe, što je više od budžeta za inostranu pomoć većine zemalja.

Filantropija se u javnosti promoviše kao pomoć bogatih koja pre svega ima za cilj da smanji siromaštvo. Međutim, u Sjedinjenim Američkim Državama, jedva petina od ukupnih donacija je namenjena programima za siromašne.

Mnogo više novca se daje za podršku sportu i kulturi, a čak polovina donacija je namenjena obrazovanju i zdravstvu, od čega su najveće donacije u obrazovanju u 2019. godini pripale elitnim univerzitetima i školama.

U Velikoj Britaniji, od 2010. do 2017. godine, više od dve trećine donacija u iznosu od 4,79 milijardi funti dato je za visoko obrazovanje, od čega je polovina uplaćena na račune univerziteta Oksford i Kembridž, koje pohađaju deca bogatih filantropa.

Filantropija se takođe podstiče i poreskim olakšicama, što na kraju ide preko leđa običnih građana, navodi Pol Veleli, saradnik na Institutu za globalni razvoj Univerziteta u Mančesteru i autor knjige "Filantropija – od Aristotela do Zakerberga".

Većina zapadnih vlada nudi izdašne poreske podsticaje za dobrotvorna davanja. U Velikoj Britaniji je u 2019. godini pojedinac koji zarađuje do 50.000 funti godišnje plaćao 20 odsto poreza na dohodak, dok su oni čije zarade prelaze 150.000 funti plaćali 45 odsto.

Donacija registrovanim dobrotvornim organizacijama od 100 funti koštala bi prosečnog poreskog obveznika 80 funti, a preostalih 20 funti bi platila država. Međutim poreski obveznik sa najvećom zaradom bi platio samo 55 funti, jer bi država obezbedila ostalih 45 funti.

Stoga se bogati filantropi nalaze u poziciji da veliki procenat njihovih donacija finansira prosečan poreski obveznik. Pri tom, donator sam određuje šta su ciljevi za koje će izdvojiti novac. Prosečnog poreskog obveznika niko ne pita da li je saglasan sa takvim ciljevima, komentariše Veleli.

Takođe, ciljevi bogatih retko se poklapaju sa ciljevima demokratski izabranih vlada, što je pokazalo istraživanje iz 2013. godine, koje navodi da 1 odsto najbogatijih Amerikanaca ima vrlo različite stavove od američke javnosti o tome kako bi trebalo da izgleda poreska politika, regulacija tržišta, a posebno socijalni programi za siromašne.

Nesrazmerni uticaj bogataša na donošenje državnih odluka, u kombinaciji sa izborima koje prave filantropi kada odlučuju šta će podržati svojim novcem, direktno ili indirektno dodatno povećavaju socijalne razlike.

Većina njih se usredsređuje na ublažavanje simptoma, a ne na rešavanje uzroka ogromnih nejednakosti u društvu. Filantrop može da finansira stiopendije za obrazovanje dece iz siromašnih porodica ili programe obuke za osposobljavanje slabo plaćenih radnika koji bi im omogućili da dobiju bolja radna mesta.

Ovakvi napori jesu humani, ali oni obezbeđuju tek nekolicini pojedinaca da izađu iz nemaštine, dok bezbroj drugih ostaje zaglavljeno u lošim školama ili na nesigurnim i slabo plaćenim poslovima, na dnu tržišta rada.

"Takav pristup humanosti ima iste efekte kao kada bismo svu snagu potrošili da spasemo samo jedno drvo, dok cela šuma gori", kaže Veleli.

Prema podacima Fondacije "Greater New Orleans", kolektivne akcije više od 90.000 dobrotvornih fondacija tokom proteklih deset godina nisu uspele da promene ni najosnovnije životne uslove siromašnog stanovništva na teritoriji SAD

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara