Mogu li bogataši da kupe duži život?

Foto: Pexels

Već se i domaći mediji pune tekstovima i saznanjima koja se svode na jedno pitanje - mogu li svetski bogataši u (doglednoj) budućnosti da kupe duži život. Ili čak – besmrtnost. Baš u jutro kada započinjem ove redove, eto koincidencije, na radiju prepričavaju tekst iz nekih novina ili sa sajta čija je to tema. Večni život bogatih. Ova bi težnja, kad bi se ostvarila, bila kruna onog što se već dešava – produžavanje života najrazličitijim „pomagalima”. 

Tome decenijama pribegava isuviše bogati, pa i (samo) imućni svet. Jedno od tih pomagala je, tvrdi se, i hiperbarična komora, odnosno duži „boravak” u njoj, a iz pouzdanih izvora saznao sam da je jedan od naših veoma poznatih kardiologa i akademika još davno godinama ispitivao njeno blagotvorno delovanje. 

I popularna, a ozbiljna publicistika (za nauku već nisam kapacitet) zalazi u ovo polje. Eto i knjiga „Brodolom civilizacija” Amina Malufa francuskog, a libanskog porekla, novinara, publiciste i svetski relevantnog mislioca (novinar, a mislilac, kako to zvuči nespojivo sa nama!) zalazi u ovo polje. Osnovna mu je tema civilizacijski slom arapskog sveta od 1967. I „sedmodnevnog rata” Egipta i Izraela, do sadašnjih ekstrema islamskog fundamentalizma i terorizma. Ali, u toj analizi autor zrakasto zalazi u mnoge oblasti. 

U politici, recimo, uočava niz neposredno nepovezanih procesa što se „vrte” oko 1979. a koji se ipak nadovezuju na 1967. godinu. Počev od „reganizma i tačerizma” što sve sada, vidimo, konačno dovodi do parcijalizacije sveta, etnoseparatizma i etnocentrizma, do jednog podeljenog i nesolidarnog sveta, uporedivog sa „Titanikom”. Kruna svega je sofisticirana kontrola pojedinaca i njihovih sloboda, što, uz neslućeni napredak elektronike, uveliko prevazilazi Orvelove bojazni. Ispituje Maluf i epohalne i globalne ekološke probleme, klimatske promene, mogućnosti nuklearnog rata i u isti rang sa njima, po značaju, dovodi i našu „gornju temu”. 

Mihailov politički triler: Despotizam, gušenje kritike, prevare...

Vrtoglavi napredak sajber tehnologija i dostignuća u medicini, uz globalizaciju, autora navode na veoma pesimističan zaključak – lako može da se desi da bogati siromašne počnu da tretiraju kao otpad, smeće sveta... Citiram: „Ono najbolje što čovečanstvo može da napravi izopačeno je onim najgorim što ono može da napravi – ovo je tragični paradoks našeg vremena, a obistinjuje se u mnogim oblastima. 

Čak i najperspektivnija i najkorisnija medicinska otkrića mogu da postanu pogubna za budućnost naše vrste u svetu koji se raspada. Ako sutra nauka bude uspela da ovlada procesom starenja ćelija, kao i procesom zamene organa, i samim tim da znatno produži životni vek, zar to ne bi bila, neosporno, fascinantna evolucija? 

Ali bila bi takođe zastrašujuća, budući da bi od ove skupe tehnike profitirao samo beskrajno sitan deo svetskog stanovništva, u najmanje dve ili tri generacije; i da bi se ta manjina izabranih s vremenom odvojila od mase svojih savremenika kako bi činila jedno drugačije čovečanstvo koje ima mnogo superiorniju dugovečnost od ostalih smrtnika. Kako bi se doživljavala ta nejednakost, vrhunac svih nejednakosti? Da li bi se oni koji bi bili isključeni iz dugog života pomirili sa svojom sudbinom? 

Naprotiv, možemo pretpostaviti da bi udvostručili svoj bes i sanjali o krvavoj osveti. A privilegovani? Ne bi li bili u iskušenju da se zabarikadiraju iza visokih zidova, i da bez milosti unište one koji bi im pretili?” Tako piše Maluf. Ne samo ovaj, već i drugi pasaži njegovog teksta, međutim, veoma asociraju na manje pesimistične, ali potencijalno „dugoročnije”, još maštovitije zaključke u mnogim pasažima knjige jednog našeg autora, znanca ove rubrike.

To je Ljubomir Anđelković, post-drugosvetskoratni atletski šampion, funkcioner carine, diplomata, obaveštajac, stručnjak za analizu između redova prijateljskih diplomatskih poruka, čovek širokog obrazovanja, poslednji otpravnik poslova Ambasade SFRJ u Gani „i okolini”. U ovoj rubrici, da podsetimo, on je svedočio da je kao klinac u kući Rajterovih na Dedinju 1941. slušao Tita kako svira Šopena „bolje nego Poljaci”. 

Pošto je sticajem nevoljnih okolnosti u Gani postao „tiražni pisac” pod imenom Kodjo Vangorski, on i ovde objavljuje prevode tih knjiga – od romana do publicističkih dela. U jednom od njih, „Sudbina zla”, on za ovo Malufovo „drugačije čovečanstvo” iznad nivoa puke naučne fantastike predviđa i genetske mutacije čoveka. Usled njih bi Malufova „manjina izabranih” evoluirala u novu vrstu, dominantno iznad homo sapijensa. 

Ta manjina, već sad dominantna po bogatstvu, obrazovanju, mogućnosti da kupuje oaze čiste prirode i vazduha, postala bi, kaže Vangorski na jednom mestu, homo contentus, zadovoljni čovek. Na drugom pak mestu je precizniji, homo sapijens razdvojiće se u homo inferioris i homo superioris. To bi bila posledica raslojavanja sveta na ekstremno bogate i siromašne - mi i drugi siromašniji ostajemo „homo sapijensi”, dok se kroz generacije ne pretvorimo u inferiorne, ovi drugi moćni i „kapacitabilni” da dobro žive i bogato se leče postaju superiorni. Kao vrsta. 

Citiram taj futurizam Vangorskog: „Ako ne dođe do promene sadašnje sve oštrije imovinske stratifikacije kakva se stvara u kapitalističkoj Korporativnoj naddržavnoj zajednici, doći će do dugoročne sužene mogućnosti mešanja različitih socijalno/rasnih skupina, što će sigurno dovesti do trajnih promena genoma, odnosno do ramifikacije homo sapijensa u barem dve ljudske podvrste.” ...“Homo superioris, potomak današnjih ’velikih igrača’ i njihovih ’plaćenika’ živeće u izuzetno povoljnim uslovima u onim predelima koji su klimatski najpogodniji za pun život... 

I srbija imala svoju jovanku orleanku

Imaće bogatu i skladnu muskulaturu, zahvaljujući finansijskim mogućnostima svojih predaka koji su mogli sebi da priušte privatne bazene i privatne teretane... S druge strane, homo inferioris, potomak današnjih „prinudnih dokoličara” (tako autor približno određuje ono što nauka naziva prekarijatom – prim B. A.) živeće u ruševinama današnjih megalopolisa, ili po pećinama, a možda i na drveću.

Biće zakržljalog rasta zbog slabe ishrane, ali će zato imati funkcionalnu muskulaturu za lov i borbu. Najverovatnije će biti vrlo dlakav zbog izloženosti klimatskim promenama...” Srećom, to će se sve desiti kroz više stotina godina, a nesrećom, proces je već počeo, piše Kodjo Vangorski, alijas Ljuba Anđelković.


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.