Zašto su se izgubili poverenje i saradnja?

Foto: Pixabay

Autorka teksta je Lana Engel, MSc psiholog i ACT terapeut

Koliko puta ste se, čak i na dnevnom nivou, susreli sa nekom lažnom vešću? Do skora je to bila jako rasprostranjena pojava i u SAD, a kod nas je takva praksa u javnom informisanju i javnom diskursu sveprisutna, i to već duže, i čini se sve intenzivnije. 

Objave popularnih pojedinaca i raznih organizacija na internetu da i ne spominjemo. I njihov uticaj svakako ne smemo zanemariti. Jer što je neko poznatiji i popularniji, njegov ili njen uticaj na formiranje mišljenja i stavova ljudi je veći.

Brojna istraživanja iz oblasti socijalne psihologije su još odavno i uvek iznova ukazivala na to da su ljudi po svojoj prirodi povodljiva bića i da ogromna većina ljudi (svakako preko 90 odsto) prilično nekritički, tj. automatski, preuzima i veruje u mišljenje i sudove autoriteta u koje ti pojedinci imaju poverenje. 

Ali, šta se dešava u glavama pojedinaca kada su poruke koje stižu toliko kontradiktorne, tj. u sukobu jedna sa drugom i kada su takve da urušavaju poverenje u bilo koga i u bilo šta? 

Ako najpre bacimo pogled na našu skoriju prošlost, kao na primer na Titovo vreme ili period pod Miloševićem, tada možemo da ustanovimo da je ipak vladala jedna "dogma", ili eventualno dve, u devedesetim. 

Slična situacija je važila i na svetskom nivou. Naime, u doba Hladnog rata, svaka od strana iza Gvozdene zavese je imala neko svoje opšte "vjeruju" i tu nije bilo nekih većih nedoumica i diskusija u društvu (naravno čast disidentima na obe strane, ali njihov uticaj je bio gušen i njihov glas nije mogao daleko da se čuje i samim tim da bude od nekog većeg uticaja na javno mnjenje, tj. mnjenje većine).

Ovo naše vreme, u kojem trenutno živimo, čini se donosi neke sasvim nove izazove, sa kojima se čovečanstvo do sada nije susrelo, a to je nekakav, uslovno rečeno informacioni haos i potkopavanje ili dovođenje u sumnju svakog autoriteta, kako političkog, tako i stručnog.

Ta "demokratizacija" u slobodnom iznošenju stavova i mišljenja preko interneta, a bez bilo kakve kontrole, dovela je izgleda do, da je tako nazovemo "informacione anarhije". 

Koliko god je sloboda u informisanju i biranju onih koji će upravljati društvom (tj. demokratija), poželjna za dobrobit pojedinca i društva, toliko je odsustvo bilo kakvog kriterijuma i okvira suđenja i ponašanja (tj. anarhija) ekstremno štetna, kako za opstanak pojedinca, tako i čitavog društva, jer vodi ka društvenom haosu i dezorganizaciji i ka tome da pojedinac na kraju može da se osloni samo na sopstvene moći, koje su uvek prilično ograničene i male. 

Bitno je da imamo na umu da je čovek po svojoj prirodi društveno biće i da je naša snaga kao vrste, u tome što se udružujemo i što zajednički radimo na postizanju raznovrsnih ciljeva i projekata. To ni jedna životinjska vrsta nije u stanju da uradi. I upravo ta karakteristika ljudske vrste nas je učinila trenutno najadaptiranijom i dominantnom vrstom na planeti Zemlji. 

Upravo zato se ovaj napred spomenuti opšti gubitak društvene kohezije, tj. okupljenosti oko zajedničkih uverenja, vrednosti i ciljeva, reflektuje na mnoge aspekte našeg današnjeg funkcionisanja.

Tako imamo opšte rasprostranjenu pojavu antivaksera, raznih (često bizarnih) teorija zavere, opšti gubitak poverenja i vrednovanja nauke i struke, jačanje marginalnih i ekstremnih političkih pokreta itd. 

Upravo zbog napred pomenutog opšteg porasta informacionog haosa i dezorganizovanosti tj gubitka društvene kohezije, javlja se realna opasnost da naše savremeno društvo (ne samo lokalno u Srbiji, već i globalno u izvesnoj meri), srlja u pravcu autodestrukcije. Jer, ne zaboravimo, glavna snaga nas ljudi kao životne vrste je upravo u okupljanju i saradnji oko zajedničkih vrednosti i ciljeva. 

Šta nam je činiti? Dalo bi se pomisliti da je čovek pojedinac jedno bespomoćno stvorenje i jedna "slamka međ vihorove". To je donekle tako, ali ne sasvim.

Naime, ma koliko da pojedinac ima ograničenu moć i relativno malu snagu u odnosu na organizovanu grupu pojedinaca, ipak čovek nije nesposoban, tj. naša moć kao pojedinaca nije na nivou nule, već na nivou nekog pozitivnog broja. Na primer, činjenica je da konditorska industrija preko raznih marketinških strategija podstiče upotrebu šećera u ishrani. 

Činjenica je takođe da statistički gledano, mnogo ljudi, uprkos tome što znaju da im šećer šteti, upada u "klopku" ovog marketinga konditorske industrije. Tako na primer, strateškim pozicioniranjem proizvoda na rafovima supermarketa, gde se slatkiši namenjeni deci planski smeštaju na niže pozicije da bi bili direktno u vidokrugu dece, proizvođači postižu veću prodaju svojih proizvoda. 

Ipak, ma koliko da smo svi izloženi tim marketinškim "trikovima" i manipulacijama, činjenica je i da svaka osoba ima ličnu slobodu i moć da odluči da se suoči sa realnošću našeg današnjeg života i opšte organizacije sveta, kao i da nauči korisne veštine samosavladavanja i kontrole sopstvenih "slabih tačaka" i strasti.

Tako na primer ako znam da sam "slaba" na čokoladu, onda mogu, uz svesni napor volje i uz malo planiranja, samoodricanja i samodisciplinovanja, da odlučim da ne kupujem čokoladu da je ne bih imala u kući. Jer kada je imam pred očima, onda je mnogo teže da se suzdržim i "kažem ne" u nekom trenutku slabosti ili pada pažnje i budnosti.

U marketingu novih proizvoda je odavno poznata činjenica da u trenutku kada jedan novi proizvod biva prepoznat i prihvaćen od određenog dela populacije (npr. 20 odsto), tada on počinje naglo da se omasovljuje

Vratimo se sada na napred spomenuti problem "informacione anarhije" i gubitka društvene kohezije. Konkretno, zapitajmo se koja lična znanja, veštine i strategije mogu biti od koristi pojedincu, da bi izbegao upadanje u tu informacionu anarhiju i haos? Ili, šta može da uradi svako od nas, pojedinačno, da bi usporio ili zaustavio taj opšti rast vrednosne anarhije u društvu?

Prvi korak je uvek osvešćivanje problema. Kada se radi o "zavisnosti" od čokolade, onda je taj prvi korak priznati sebi da imamo problem sa čokoladom i da nam prosto donošenje odluke da smanjimo unos čokolade očigledno nije dovoljno, tj. da ne rešava problem.

Jer da ga rešava, već bismo se iskontrolisali. Ali pošto ne uspevamo da se kontrolišemo, onda nam očigledno trebaju neke druge strategije rešavanja tog problema. 

Drugi korak je neka vrsta "brejn storminga" (brainstorming), odnosno traženje novih rešenja koja ranije nismo isprobali. Tu može da pomogne razgovor sa drugima i njihove ideje, ili "kopanje" po internetu, čitanje itd. 

Ovo naše vreme, u kojem trenutno živimo, čini se donosi neke sasvim nove izazove, sa kojima se čovečanstvo do sada nije susrelo, a to je nekakav, uslovno rečeno informacioni haos i potkopavanje ili dovođenje u sumnju svakog autoriteta, kako političkog, tako i stručnog

Treći korak je primena ideja koje nam deluju smisleno i svrsishodno, da bismo u praksi proverili da li "rade", tj. da li nam pomažu da rešimo problem. Pri tome, važno je napomenuti da nije dovoljno da neko novo ponašanje ili postupak isprobamo samo jednom, pa onda da ga odmah odbacimo ako ne daje rezultate.

Treba pokušati najmanje nekoliko puta i pažljivo registrovati šta se sve dešava, kako u nama (kako se osećamo, šta mislimo, da li smo efikasniji, uspešniji u postizanju ciljeva), tako i izvan nas (sa drugima, kako drugi reaguju na naše promenjeno ponašanje).

Na kraju, ako smo bili dovoljno uporni, strpljivi i kreativni, posle nekog vremena ćemo uspeti da "odvojimo žito od kukolja" i da dođemo do onih strategija u ponašanju koje su delotvorne i koje nas vode ka našem cilju. 

I kao što naša narodna mudrost kaže "zrno po zrno, pogača, kamen po kamen, palača", tako se može reći i "čovek po čovek, društvo", odnosno umnožavanjem osvešćenih i mentalno zdravih pojedinaca i društvo u celini će polako postati osvešćenije i zdravije.

Ovome treba dodati i faktor tzv. "trešholda" (threshold) to jest granice. Naime, u marketingu novih proizvoda je odavno poznata činjenica da u trenutku kada jedan novi proizvod biva prepoznat i prihvaćen od određenog dela populacije (npr. 20 odsto), tada on počinje naglo da se omasovljuje. To je neka granica posle koje dolazi do eksponencijalnog rasta u kupovini, upotrebi i popularnosti proizvoda.

Eto, možda bismo mogli na ovaj način da mislimo i o našoj sadašnjici i društvu u kojem živimo. Jer nikada u istoriji, pa ni sada, stanje nije definitivno, sigurno i "zabetonirano". Na tok istorije se uvek da uticati, osim u slučaju kada ljude masovno zahvati fatalizam i totalni gubitak poverenja u sopstvene snage i moć. Dakle, svaki pojedinac "se broji" i svaki mali čovek ima neku moć. A zbrajanjem malih moći oko zajedničkih vrednosti i ciljeva, postiže se velika društvena snaga, koja može da dovede i do promene istorije. 


Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Komentari (2)

  • Lana Engel

    Nisam sociolog, pa (kao što je naglašeno u tekstu) pojam koristim uslovno i u značenju korena reči an-arhi ili odsustvo vladanja ili odsustvo nadređenosti. Tako pod tzv informacionom anarhijom, podrazumevam to odsustvo bilo kakvog kriterijuma šta je vredna, a šta bezvredna informacija.

  • Mišljenje

    Spisateljica ovih redova očigledno nema pojma šta označava reč anarhija i koristi je u nekom potpuno pogrešnom smislu. Time, u startu, urušava svoj kredibilitet i bilo kakvu šansu da je se shvati za ozbiljno. Sve se opet svodi na senzacionalizam, sloganeriju i populizam. Nikakvog naučnog pristupa ne može biti, kada ne znate ni značenje reči koje koristite.

Prijavite se za njuzleter Nove ekonomije.

Ova stranica je zaštićena sa reCAPTCHA i primenjuju se Google Politika privatnosti i Uslovi korišćenja usluge

Nema pravih poslovnih i životnih odluka bez dobrih informacija.
Vaša email adresa će biti korišćena isključivo za potrebe slanja newslettera, a u skladu sa Politikom privatnosti.