Foto: Pixabay

Psiholog: Cilj terapije je da naučimo da tugujemo

Foto: Pixabay
U razgovoru za prvi podkast na portalu Nove ekonomije, psiholog Dušan Jurić je govorio o depresiji, anksioznosti i terapiji medikamentima, ali i značaju terapije razgovorom. U nastavku je prvi deo emisije u kome se razgovaralo o tome šta je depresija i anksioznost, kada i kako se javlja i kako da je prepoznamo.

Voja%20i%20Du%C5%A1an%20Juri%C4%87
Vojislav Vuksanović i psiholog Dušan Jurić

Po podacima Svetske zdravstvene organizacije depresija je jedna od najrasprostranjenijih oboljenja u svetu i postaje najučestalija bolest. Koliko je rasprostranjena u Srbiji?

To je definitivno tačno, samo što je pitanje da li je ona uzrok ili posledica. Kada je Srbija u pitanju, teško je uzeti statistike, jer postoji crno tržište u smislu da ljudi često uzimaju lekove na svoju ruku i mi nismo i dalje zemlja koja ima razvijene standarde kada je u pitanju javljanje psihijatru. Ne želim da unosim pesimizam, ali situacija je iz tih razloga verovatno gora, nego što možemo videti na osnovu zvaničnih podataka. Ono što sam ja skoro istraživao je da je stopa samoubistava u Srbiji dosta visoka i jedina pozitivna stvar, koja se može izvući iz svega toga je da se o tome napokon priča. 

Koja je razlika između depresije i anksioznosti? 

Anksioznost može da bude društveno korisni alarm da krenemo na terapiju, ona se manifestuje na više načina, kao što je trešenje nogu, znojenje, utisak da ćemo pasti u nesvest i to su sve signali, a poenta je u tome da se iza anksioznosti obično krije depresivnost. 
Svaki čovek poseduje određenu dozu anksioznosti i ne postoji potpuna oslobođenost od nje. I anksioznost i depresija dolaze u ciklusima, ali o anksioznosti je teže pričati jer je neverbalna i u njoj nemamo reči i zato je taj dolazak do depresivnog mesta u nama važan. Kada imamo nalet anksioznosti iza toga je obično neka druga emocija, a iza depresivnosti se obično krije tuga i obično je cilj terapije da naučimo da tugujemo , treba da naučimo da možemo da podnesemo taj osećaj, a ne da ga istrebimo.

Neke stvari koje karakterišu depresiju su negativne misli, nesanica, napadi panike, hroničan umor, osećaj straha. Kako razlikujemo kada se ta stanja jave povremeno, a kada je potrebno da potražimo pomoć?

Ne postoji nikakav standard, unutrašnje osećanje je najbolji dokaz za to da li se nešto zbilja dešava ili ne, nije važna učestalost niti šta sve od simptoma osećamo. Nekada ljudi ne znaju da su u loše, počinju da gube stvari, da zaboravljaju na obaveze... postoje simptomi koji su daleko od naših očiju.
 
Usled naleta tih novovekovnih načina da pomognemo sebi poput pozitivnog razmišljanja i raznih drugih pozitivnih tehnika, koje sigurno mogu kod nekih ljudi imati dobar uticaj, problem sa tim tehnikama je što nam lažno obećavaju da će život biti sve bolji i bolji ili da će te negativne emocije nestati. Cilj treba da bude da mi sa tim emocijama umemo da živimo. Svako radije bira da se oseća lepo i dobro nego loše, međutim mnogi ljudi su suočeni sa tim da moraju da se bore sa teškim stanjima. Te novovekovne tehnike komuniciraju jedan pravac, koji nas tera da mislimo da moramo to da izbegnemo, ali ljudi koji dolaze na tretman verovatno i dolaze zbog toga što nisu u mogućnosti da razmišljaju lepo i pozitivno. 

Spomenuo si da je depresija između ostalog i nemogućnost da se tuguje, ili nemogućnost da se oseća zadovoljstvo. Ja sam pronašao i neke teorije da depresivna stanja vuku poreklo iz rane mladosti i da nam se sada samo javljaju okidači, ali da depresija ređe nastaje iz neke životne okolnosti, već da je obično to nešto dublje i ima veze sa formativnom fazom života, šta misliš o tome? 

Postoje životne krize koje su izazvane određenim životnim događjima koji su stresni, tada se javljaju te egzogene depresije koje su van naših unutrašnjih stanja, ali da, uvek možemo da vratimo razvoj određenih stvari u period rane mladosti. Koliko god se trudili, ne postoje idealni roditelji i te formativne godine će svakako odrediti i kako ćemo mi funkcionisati. Naravno, ne treba fantazirati da ćemo naći ultimativni događaj koji nas je predodredio, ali možemo naći tragove kako možemo da promenimo nešto kod sebe. 

Pozivali smo naše čitaoce da nam postavljaju pitanja i komentarišu ove teme na društvenim mrežama... jedan komentar na fejsbuku je bio da je potrebno da se ogradimo od „energetskih vampira" i da proverimo laboratoriju... Koliko okruženje i neka nezdrava sredina mogu da utiču na pojavu depresije i anksioznosti, da li možemo sebi pomoći izbegavanjem ljudi koji negativno utiču na nas, tih „energetskih vampira"? 

Pade mi na pamet jedna Frojdova misao, koja nije baš dobro citirana, a to je da pre nego što zaključimo da li je problem u nama, treba proveriti da nije problem do ljudi koji su oko nas. Naravno da je realna procena okruženja poželjna, ali ja bih i tu negde blago kritikovao to stanovište, jer je toksičnost nešto na šta su ljudi postali hiperalergični. Potpuno je normalno birati okruženje i želeti da budemo van „vampirizma", a pod tim mislim na ljude koji vam oduzimaju energiju ili vas zamaraju. 
Ipak, treba imati u vidu da nije realno očekivati da ćemo se družiti sa super ostvarenim, pozitivnim i uvek nasmejanim ljudima. Da bi postojao realan odnos dva prijatelja ili dvoje kolega, potpuno je normalno da povremeno neko nekome malo pređe granicu i za to treba nekada imati razumevanja. 

To je i pitanje granice, sposobnosti da kažemo ne. Potrebno je prvo da prepoznamo šta mi ne volimo i kažemo ne želim to, a onda to treba reći i drugoj osobi. Obično što smo stariji manje ljudi ostavljamo u svom životu, ali moram reći da mi ne možemo računati na to da će naši nabliži prijatelji biti „nevampiri" ceo život, jer mi prolazimo kroz razne faze i nekada je nekome potrebna tolika pomoć da moramo da prilagodimo svoj život toj osobi. Bitno je u komunikaciji da situacija bude što zdravija. 

Treba svakako da negujemo telo, ali ne treba da razmišljamo o idealnoj krvnoj slici i u stvarnom. a i u metaforičkom smislu - kod odnosa sa drugim ljudima i da je ponekad ok i da nam uđe vampir u život i ok je da nam krvna slika nije uvek savršena. 

Imali smo i jedan komentar da je potrebno ići u crkvu, pa je sada zanimljivo videti kako različite kulture gledaju na pojavu depresije. Da li misliš da je stanje drugačije kod nekih istočnh naroda, koji imaju drugačiju percepciju sreće i gde je akcenat više na meditaciji, na duhu i telu i na tom nekom spiritualnom zdravlju? 

U Indiji je, na primer, velika stopa siromaštva, ali je njihova kultura takva da su oni dosta upućeni jedni na druge. Sam odlazak u Indiju je jedno iskustvo gde vi prosto to osetite. Mi sa ovog podneblja, sa zapada, mislim na ljude koji žive u zgradama i rade u kancelarijama, kada odemo negde, dosta se čudimo i teže nam je da se adaptiramo. Teže nam je da uzmemo nešto od drugih kultura. U Indiji su dosta upućeni jedni na druge i otuđivanje je nešto što je mnogo prisutnije kod nas. 

Takođe, tamo se ne traži od nekoga da bude jednako produktivan, kao ovaj drugi i samim tim je skinut taj teret očekivanja. U Južnoj americi, takođe produktivnost nikoga ne zanima. Mi smo ovde strašno navučeni na produktivnost.

Crkva je meni takođe ok, svako mesto koje mi doživljavamo kao sveto ili privatno i gde se osećamo sigurno sa sobom. Čovek mora da nauči da bude u miru sam sa sobom, a crkva je odlično mesto za to, tako da odlazak u crkvu u smislu ostajanja sa sobom ili kontakta sa nečim višim je dobra. 

V.Vuksanović

AUDIO INTERVJU MOŽETE PRONAĆI OVDE: 

PROČITAJTE JOŠ:





Pročitajte još

pošaljite komentar

Nema komentara