Kolumna Biljane Stepanović

Opasan slučaj bioskopa Zvezda

  • Broj 16, decembar 2014.

  • Biljana Stepanović

  • 0

Nije popularno ovih dana zastupati sledeću tezu, jer rizikujete da se zamerite i prvoj i drugoj i trećoj Srbiji, ali evo: sve što se poslednjih dana događalo oko bioskopa Zvezda pati od ozbiljnog problema, a to je manjak zakonitosti i kršenje Ustavom zagarantovane nepovredivosti svojine. Kako smo obavešteni, grupa „mladih Beograđana" formirala je neformalno telo pod jezovitim nazivom „Pokret za okupaciju" i „okupirala" bioskop Zvezdu, revoltirana što ovo nekad „kultno mesto" već deset godina ne radi. Mladi Beograđani doneli su od kuće četke, metle i hemijska sredstva, očistili buđ i prašinu i počeli da u umivenoj Zvezdi besplatno puštaju flmove.

Podršku su im, osim zvučnih imena iz kulturnog i javnog života, pružili čak i predstavnici vlasti. Među njima  je i odskoro „čuveni" Vladan Vukosavljević, gradski sekretar za kulturu, koji se proslavio prebacivanjem Oktobarskog salona na bijenalni i smenom direktorke Mie David. Oko ovog pitanja su se, znači, odjednom sve (i do juče „zaraćene") strane složile.
E, ali – nikome izgleda nije padalo na pamet da je ovo ipak upad i „okupacija" privatne imovine, stečene (istina je) krajnje spornom privatizacijom Beograd filma. Nikola Đivanović, koji je kupio 14 bioskopa od Agencije za privatizaciju, pa onda pokušao da ih preproda i završio u zatvoru, jedan je od „eksperata" koji su se ovde odnekud pojavili posle smene Miloševića, da pomognu svom napaćenom narodu i usput na brzinu i sami nešto prihoduju. 
Ali, to ništa ne menja na stvari, odnosno, ne anulira činjenicu da se ovim postupkom „mladih Beograđana" uvodi opasna praksa samovoljnog i na zakonu nezasnovanog „okupiranja" i zaposedanja imovine koja „okupatorima" ne pripada. Umesto da se poštovao zakonski, legalni put, koji u ovom slučaju sprovodi država – Agencija za privatizaciju može da poništi privatizaciju, država, ili grad Beograd, može da utvrdi da li je i kome ovaj bioskop prodat i da li postoje (ili ne postoje) zakonske osnove da se ta imovina vrati prethodnom vlasniku. Pa ako postoje, onda država postaje vlasnik i rešava šta će sa tom svojom imovinom da radi. Ako ne postoje, imovina ima vlasnika koji je „vlastan" da tu svoju imovinu ne koristi i ne da drugome na korišćenje. U svakom slučaju, ne može da egzistira imovina bez titulara, u koju po svom nahođenju može da upada i „okupira" je bilo ko, sa idejom da će je bolje iskoristiti od vlasnika.
Ovako se uvodi opasan presedan. Da ne upadamo sad u teoriju zavere kako su neki upravo zbog toga i podržali ovu akciju da bi kasnije, kad i sami krenu u neku drugu sličnu, mogli da kažu onima koji se pobune – a kad ste „okupirali" bioskop Zvezda, to je moglo? Jer, jednom kad se prekrši načelo zakonitosti i načelo Ustavom zagarantovanog prava na privatnu svojinu, samo je korak do „revolucionarne pravde" u kojoj svako može da okupira šta se njemu sviđa. Pa na primer neko „okupira" 200 hektara „ničije zemlje" zarasle u korov jer želi da je obrađuje, neko „okupira" neki stan koji niko ne koristi jer će on taj stan da iskoristi, neko „okupira" fabriku koja je godinama zakatančena jer ima ideju da iskoristi hale... 
Izgleda kao preterivanje? Možda, sve do trenutka dok se, kažemo, ne uspostavi prvi presedan, na primer ovaj sa bioskopom Zvezda koji, eto, baš deluje slatko, mladalački, entuzijastično i pravedno, pa oni koji ne razmišljaju i ne bave se suštinom i mogućim posledicama ne trljaju glavu oko tih zakonskih začkoljica, a za to vreme, može biti, neki drugi, koji sve dobro shvataju, trljaju ruke u potaji i razmišljaju šta bi oni sve mogli u budućnosti da „oslobode" ako na snagu stupi nova revolucionarna pravda. Ne bi bio prvi put da vrlo krupne posledice nastanu iz naoko bezazlene situacije.
Osnovni temelj svake civilizovane, uređene države je njena zasnovanost na zakonima koji za sve važe podjednako. Pa ako je neko stekao imovinu na nelegalan način, ona mu može biti oduzeta samo legalnim putem i to strogo utvrđenim pravnim postupkom od strane ovlašćenih organa.
Ovaj put vodi na suprotnu stranu. Ako država reši da nekome oduzima automobil (kao privatnu imovinu) zato što je kršio saobraćajne propise i ugrožavao svoj i tuđe živote, iako takva sankcija zakonom nije predviđena, ako se dozvole upadi u tuđu imovinu (čija god ona trenutno bila) onda više niko nije siguran, ništa nije sigurno i zajednica u kojoj živimo više nije niti pravna, niti država. A to sigurno nije put kojim smo krenuli? 

pošaljite komentar

Nema komentara