Kolumna Nenada Milosavljevića

Šah-mat kad mu se ne nadaš

  • Broj 59, april 2019.

  • Nenad Milosavljević

  • 0

Kao da već nije bilo dovoljno sumanuto to što je država svojim postupcima uspela da na ulice izvede čak i srednjoškolce, ispred Policijske uprave ih je dočekao kordon policije. Čega li se to, pobogu, uplašio ministar Nebojša Stefanović? Da će deca da potegnu ono najstrašnije oružje, ono čega se on najviše plaši - olovke?

Vlast Aleksandra Vučića ostaće upamćena po malo toga lepog i mnogo toga bizarnog. U ovoj potonjoj kategoriji mogu se do jutra nabrajati razne potkategorije, kao kad razvrstavaš horor filmove, samo što umesto splatera, slešera, psihološkog ili zombi horora, ovde imamo recimo opasno bizarno, glupo bizarno, baš bizarno ili Vulin bizarno. 

Doduše, kada malo razmislimo, imamo mi i psihološki i zombi horor, zavisi samo da li gledamo javni nastup predsednika Srbije ili mase ucenjenih sledbenika koje vuče po Srbiji da bi imao ko da mu tapše na nastupima.

Ali vratimo se bizarnom. Od brojnih gluposti kojima svedočimo gotovo svakodnevno već sedam godina (da, da, bilo ih je i pre toga, no daleko manje), na top 3 listu svakako će ući i činjenica da je 2019. godine policijski kordon izveden pred jednu grupu srednjoškolaca.

Učenici Filološke gimnazije došli su ispred Policijske uprave grada Beograda u znak podrške svom drugu Pavlu Cvejiću, koji je uhapšen zbog upada u zgradu RTS-a. On je ekspresno osuđen na 30 dana zatvora, a njegovi drugovi su, zajedno sa učenicima Matematičke gimnazije, najpre organizovali protestnu šetnju, a zatim i protest ispred same policije. 

Kao da već nije bilo dovoljno sumanuto to što je država svojim postupcima uspela da na ulice izvede čak i srednjoškolce, ispred Policijske uprave ih je dočekao kordon policije. Čega li se to, pobogu, uplašio ministar Nebojša Stefanović? Da će deca da potegnu ono najstrašnije oružje, ono čega se on najviše plaši - olovke? Ne beri brigu, ministre, milenijalci su to, ne vole previše olovke, draži su im telefoni i internet. Tako je, uostalom, istog trenutka cela Srbija i saznala da si se uplašio grupe đaka i izveo pred njih gomilu policajaca.  

Kada je shvatio da to što je uhapšeno dete od 18 godina, što verovatno ne bi ni došlo u fokus javnosti da njegovi vršnjaci nisu digli glas, može i te kako negativno da se odrazi na rejting, predsednik Srbije je brže-bolje pokrenuo mašineriju kriznog PR-a, te tražio aboliciju uhapšenih tokom protesta.

Koliko je sve na brzinu i trapavo urađeno, govori i to što je prvo rečeno da će odluka važiti samo za one protiv kojih se vodi prekršajni postupak, da bi na kraju na slobodi završili svi koji su uhapšeni tokom i nakon protesta, bez obzira na to da li se protiv njih vodi prekršajni ili krivični postupak.

I to, naravno, iznova otvara milion novih pitanja o funkcionisanju institucija u Srbiji, prvenstveno pitanje da li one uopšte postoje ili je za bilo šta dovoljna samo reč jednog čoveka? Odgovor nažalost znamo i pretužno je da pravo, pravda i sudbine ljudi zavise od nečije procene da li na nečemu može da se dobije ili izgubi dva-tri promila ili procenta podrške u biračkom telu.

Ipak, dok ti neki kalkulišu procentima i svakodnevno bar pola radnog vremena provedu proučavajući najsvežija istraživanja rejtinga, napolju je počeo da se dešava narod. Protesti se već mesecima odvijaju u sada već više od 100 gradova. Protestuju svi koji za to imaju neki razlog. A mnogo ih je. Od opozicije koja traži fer izbore, preko onih koji se bore protiv bahatosti izvršitelja i seksualnih nasilnika, pa do onih koji žele da sačuvaju gradsko zelenilo, koje vlast iz nekog razloga takođe ne voli baš mnogo.

Ne znamo šta kažu ti rejtinzi u papirima, ali bahato fingiranje partije šaha dok narod traži da ga saslušaš, sigurno neće doneti ništa dobro. Možda samo šah-mat kad mu se najmanje nadaš, jer si bio previše samouveren misleći da si baš, baš dobar šahista. A nisi.

pošaljite komentar

Nema komentara