Kašnjenje

Šta ćeš kad te majka nije dojila

  • Broj 47, januar 2018

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Imala sam neverovatno uvreženu naviku da kasnim. Uvek i svuda i ne takozvanih „akademskih" 15 minuta, kojih se sad gnušam, već po pola sata ako se s nekim nalazim na otvorenom, a mnogo više ako me taj čeka u suvom i toplom. Prijatelji su mi praštali, pripisivali „ekscentričnosti", što mi je, moram da priznam - godilo. Jednu drugaricu je to ipak nerviralo pa je, za opšte dobro, pribegla mom odvikavanju od ovog ružnog običaja.
Ne sećam se svih koraka u lečenju, ali cenim da je presudna bila akreditacija na moje ime za „Prvi kongres uvekkasniša sveta" koju je izlažirala. I dala mi je na poklon, dva meseca nakon „zakazanog" datuma. I tako uspela da u mene usadi tačnost. Dobro, i dalje često kažem da ću negde da dođem, pa na kraju odustanem, ali kad se ipak rešim, precizna sam u minut.
Pored osećaja ispravnosti, do tad mi po ovom pitanju nepoznatog, ta nova praksa mi je donela distancu, nužnu za istraživanje fenomena. U početku se nisam zanosila moralnom dimenzijom, tipa: „On/ona me ne poštuje, ako dozvoljava da čekam", možda i zbog bliskog iskustva s druge strane pojave. Već sam sticala praktične veštine odbrane.
Da, kad ustanovim da je neko takav kakva sam ja pre bila, i sama zadocnim, il’ se naoružam kakvim lakim štivom za skraćivanje vremena. Ili izmislim neku igricu s prolaznicima kao pasivnim učesnicima (recimo - pogađanja koja im je boja donjeg veša ili nešto još bizarnije).
Međutim, moja nova perspektiva brzo me je dovela do zaključka da istočnjake džaba bije glas da najrelativnije shvataju četvrtu dimenziju prostora. Primat bi trebalo mi da držimo, iako svi negde jurimo. I zbog toga se sudaramo i psujemo. Da smo krenuli kad je trebalo, verovatno nam duša ne bi stalno bila u nosu i ne bismo bili toliko uljuljkani u sopstveni značaj. To jest, ne bismo se ovoliko bahatili.
Jer, kod nas kasni i Dnevnik RTS! I kao da nam se ruga otkucavanjem sekundare koja debelo zalazi u termin emisije. Da li tad stižu vruće vesti koje još nisu stigle da se spakuju, ili nas na njih psihički pripremaju, ili su šminkerke spore i lenje, ili javni servis smatra da nemamo prečeg posla, čim buljimo u ekran... Ne znam. Ali imam dovoljno vremena da se zamislim.
Kad se ovo može nekom ko se obraća milionima, zašto onda ne bi kasnile i recimo pozorišne predstave, sa mnogo užom ciljnom grupom? Koja je sva, biće, satkana od akademskih građana kojima je onih 15 minuta preko roka u kodu ponašanja. Ciljano (da se vidi ko je i kad došao, i kako je obučen) ili ne, tek, onaj koji daje znak za početak predstave, uzima u obzir ovaj kolektivni manir. Pa, skoro da ne možeš da zadocniš koliko - komad.
To se posebno odnosi na premijere. Tad uvek neko važan još treba da naiđe. Sigurno u tom grmu leži zec, a ne u stalnoj nespremnosti tehnike i izvođača da u zakazani čas dignu zavesu. Mada je i ovo moguće, u našem društvu „opušteno, lako ćemo", uprkos deklarisanom hitanju unapred.



Nastavak teksta možete pročitati u 47. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara