Rastanci

Šta li je ovoj budali?

  • Broj 58, mart 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

„Najintenzivnija kriza traje šest nedelja", osokolila me je terapeutkinja, potkovana udžbeničkim znanjem, ali ne i iskustvom. Šta se dešava u tom periodu? Prvo narasta sreća i osećaj slobode, olakšanje zbog prekinute agonije, praćeno sigurnošću da se nikad ne bi vratio u pakao. Iskušenja spopadaju noću, ili rano izjutra...

Dođe mi da na početku ovog teksta stavim upozorenje: „ne preporučuje se za emotivno nestabilne", jer hoću, tj. moram da se pozabavim rastancima. Ko kaže da mu oni lako padaju, taj laže, prvo sebe, pa onda i druge, ili je dugo vežbao da otupi tu vrstu receptora za bol. Ili i nije nikoga voleo. Ili je, opet, sasvim mlad, pa još nije spoznao naviku, usko vezanu za tlapnju izazvanu raskidima.

Još jedan „crveni alarm" za emotivce: ovde će biti reči i o smrti, posebnoj vrsti razilaženja. Konačnoj, ako ste pri zdravoj pameti.

Meni, konkretno, rastanci oduvek izazivaju tugu i beznađe. Štaviše, kad sam bila mala, vezivala sam se i za najličnije predmete, pa su mi mama i baka pričale su da sam, prilikom svoje prve selidbe u životu, kmečala: „Moj k’eeevet", kada su radnici iznosili moj krevetić iz stana gde smo do tada živeli. Nisam imala ni dve godine i tim sam se činom rastajala od svega što mi je život značio.

Možda je to uobičajena dečja reakcija, a možda rezultat lošeg braka mojih roditelja, punog svađa, napetosti i trvenja, što dete izlaže raznim strahovima. Razvod je za njih bio logično rešenje, ali je mene dodatno oštetio, od mene napravio duboko nesigurnu osobu. 

Taj rano formirani „bag" povezujem i sa odlaskom oca, ali i sa nezrelošću majke, koja mi nije mi predstavljala oslonac. Ipak, ili upravo zato, kad god bih se od nje odvajala, makar i nakratko, a u već nešto samosvesnijem uzrastu, silno bih tugovala. I o njoj, i o meni, zapravo se brinula moja baka, kamen temeljac te disfunkcionalne zajednice, koja i ne može da se nazove porodicom. Za kojom sam oduvek vapila.
Jasno se sećam slike: baka i ja u Vrnjačkoj Banji, prilikom jednog od mojih najranijih raspusta. Za prvi vikend stiže i mama, ali se u nedelju po podne vraća kući, zbog poslovnih obaveza. Gledam njen nežni lik kroz prozor autobusa, ritual ispraćaja je pri kraju. Srce mi se steže, naviru suze, zatim neobuzdano lipte, mama mi maše, pa nestaje iz pogleda. Žalost dugo ostaje u duši, poput klupka čemera. Ali, zanavek ostaje klica, spremna da nabuja.

Uzgred, baka mi je pričala da sam je odgurivala kad bismo majka i ja kretale u šetnju, svake subote, rezervisane za pešačenje od Košutnjaka do Pionirskog grada, ili obrnuto. Kao da te retke trenutke intimnosti sa mojom roditeljkom, nipošto nisam htela da delim sa svojom praktično starateljkom. Da na taj način uspostavim biološki red, osnov psihičke stamenosti.

Kad sam već kod Pionirskog grada, gde sam docnije provodila delove ferija (u onim kamenim paviljončićima, desno od ulaza), tu sam silno tugovala povodom rastanka sa novostečenom prijateljicom. Ja plačem, a ona me „belo" gleda, kao da misli: „Šta li je ovoj budali?", što me tera da se osećam izneverenom.

Posle mnogo godina, ponovo smo se pronašle, igrom slučaja. Ali sam ja uvek imala zazor, izvesnu dozu rezerve, iz čiste bojazni da će opet da me ostavi. Bez da trepne. Patila sam i kad bih se razdvajala od drugarica koje bih tek upoznala, recimo, na nekom izletu, što sam već ispovedala za „Novu ekonomiju". Ali ne i zlopaćenje vezano za raskide sa muškarcima, što je ipak, okosnica ovog teksta.

Pre no što sam uspela da spoznam tu vrstu bola, moja je mama umrla. Tačnije, ubila se (oprostite što vam grubo remetim raspoloženje). Kako je dugo mučila i sebe i mene svojom psihičkom bolešću, ja sam odahnula kada je otišla. Njenom se smrću nikad nisam aktivno bavila, već je potisnula, gurnula pod tepih tobožnjeg zaborava. Cenim da je tad stupio na snagu moj psihološki odbrambeni mehanizam, ne bih li preživela. Bilo mi je 14 godina.

Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara