Dragiša Milojević, direktor Kompanije „Milojević“

Švajcarci su nas naučili da radimo

  • Broj 42, jul-avgust 2017

  • Aleksandar Žič

  • 0

Kod nas u kompaniji se dosta radi, traže se red i disciplina, poštovanje. Možda nekima smeta što mi tako radimo, ali drugačije ne mogu, jer sam tako vaspitavan. U Švajcarskoj smo decenijama živeli i radili po sistemu kako treba parkirati, baciti papir, kako poštovati komšiju i ne povrediti njegova prava. To je u nama ostalo i to prenosimo na decu i unuke. To su neke vredne stvari koje se ovde, nažalost, gube

Dolazak u porodičnu imperiju Kompanije „Milojević", koja na prostorima Srbije i BiH ima više od 500 zaposlenih, nije samo potvrda uspeha i neverovatne energije koju Dragiša i Milan Milojević ulažu u realizaciju biznis plana i razvoja, već domaćinskog poslovanja i značaja kada kao „švajcarski sat" otac i sin delaju i u biznisu i privatno. 

„Lepo je kad otac i sin rade zajedno i Srbija bi trebalo da odneguje tu tradiciju porodičnih firmi i njihovog nasleđivanja s kolena na koleno. Ništa nepoznato nije  u svetu, ali i kod nas, kada su poslovni ljudi, trgovci, zanatalije, poljoprivredne gazde podizali zemlju između dva rata. Sin i ja sedimo u istoj kancelariji i ništa ne skrivamo jedan od drugog. Dogovaramo se. Naporno je i njemu i menu, jer firma ima više delatnosti, a to je komplikovano. Od proizvodnje gasa do serviranja kafe i pravljenja kifli, do raznolike opreme u raznim poslovima kojima se bavimo",  kaže glava ove kuće i kompanije Dragiša Milojević u intervjuu za „Novu ekonomiju". 

Nismo slučajno krenuli pominjanjem Švajcarske. Zemlja koja je na svetskoj mapi, pre svega poslovnoj, označena bankom, turizmom i satom, utemeljila je u ovom poslovnom čoveku najbolje iz ovog profitnog trojstva, koje je od Švajcarske napravilo Švajcarsku, a od Dragiše Milojevića ono što je u startu želeo od života.

„Kada sam 1973. godine otišao u Švajcarsku, uveče su nas pokupili na stanici. Počinjala je zimska sezona, u Pontresini, a na rad u tom čuvenom džet-set ski centru pristigli su i Slovaci, Mađari, Italijani, Španaci... Direktor nas je pozdravio i svakog upitao ko je, kako se zove i zašto je ovde došao. Ja sam rekao - Srbin sam iz Srbije. Došao sam s ciljem da naučim posao u ugostiteljstvu, da postanem šef, da postanem direktor i sutra da postanem gazda. On se nasmejao i pružio mi ruku", priseća se Milojević vremena kada je s ocem Milanom, majkom Jelenom i suprugom Jadrankom započeo gastarbajterski život, ali s vizijom gde rad i štednja u Švajcarskoj treba da ih odvedu i dovedu.

„Otac je umro u 85. godini. Bio je noseći stub porodice. To je kod nas tako. Žene nisu zapostavljene, već su faktor koji brine i vodi domaćinstvo, ali glava kuće je ipak muž. Moja supruga Jadranka takođe radi u firmi. Neko od nas ponekad nije rapoložen da nastavi u tom stilu koji smo odredili, ali ako većina od nas tako odluči i igra u toj igri, mora da se priključi i njemu dobro mora da bude u porodičnoj poslovnoj utakmici", objašnjava Dragiša Milojević čija kompanija danas obuhvata četiri firme: Gile gas, Voda Sinđelić, DM petrol i Vinariju Milojević. Tu je naravno, uz vinogradarstvo i voćarstvo, i poljoprivredna proizvodnja, pre svega zdrave hrane za potrebe sopstvenih ugostiteljskih objekata.

 

Nova konomija: Dobro je što je porodična firma ponovo pokušava da zaživi i da suštinski doprinos ekonomskom napretku?

Dragiša M: Porodični biznis je  pre rata pokazao svoje puteve i svoje dobro lice, a siguran sam da će i sada to da uradi. Nema tu šta mnogo da se izmisli, „patentira", to postoji u skoro svim zemljama, a od toga su se posle rađale velike firme, pa multinacionalne kompanije. Porodični biznis je za mene važna struka i važan koren svake privrede. Posle rata u Nemačkoj je preovladavao porodični biznisi, pa su dogurali dotle gde su sada. Pospešujući otvaranje ovakvih firmi država nema šta da izgubi, niti će narod tu šta da izgubi. Svi će da dobiju, najviše narod, mladi ljudi.

 

NE : Kao što rekoste, to je samo povratak tradiciji u kojoj Srbija baštini i institut porodične firme?

Dragiša M: Svakako. Ovo je zemlja izuzetno bogate kulture i istorije, ali i porodičnog preduzetništva, a sve od toga smo pomalo zaboravili. Kao sad krećemo... Opustili smo se trčeći za većim i novim. Ali istorija jednog naroda govori kako je bilo, a sadašnjica da moramo i da se osvrnemo i da gledamo budućnost. Ostavimo se mi politike i pogledajmo ekonomiju, Srbija ima jako dobro iskustvo i između dva rata, ali i posle, u doba socijalizma. Gde je tada bila naša zemlja, a gde su bile Poljska, Čehoslovačka, Bugarska, Mađarska, a gde smo mi danas. Dakle, išli smo ispred, imali smo mogućnost da idemo napred, imali bolje mogućnosti da se razvijamo, ali finale... Nažalost, danas je mnogo loša situacija, ali nije vreme za jadikovke. Setimo se kako se iz nerazvijenosti izvlačila obrenovićevska Srbija. Bogati koreni se ne smeju zaboraviti, ali se moramo usavršavati i grabiti u korak sa savremenim svetom, uz jasno sagledane nacionalne resurse i mogućnosti.



Nastavak teksta možete pročitati u 42. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara