Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Živimo dramatična istorijska vremena

  • Broj 44, oktobar 2017

  • Nataša Stojanović

  • 0

Tradicija i reputacija Bitefa su vrlo prisutne u svetskom pozorištu, one nam dosta pomažu čak i oko cena predstava: neke dobijamo jeftinije nego što bi ih platili drugi veliki svetski festivali. Drugo, produkcijski tim Bitefa ostvaruje odličnu komunikaciju s trupama, a i sve ugovorne obaveze korektno i na vreme obavljamo

Nepojamno je velika odgovornost biti umetnički direktor Bitefa. Barem se ja tako osećam. U vremenima nesklonim kulturi generalno, posebno onoj prevratničkoj, provokativnoj, subverzivnoj i društveno osvešćenoj - a to su, na globalnom nivou, konzervativna vremena autokratskih vlasti i tržišne logike - sačuvati i unaprediti Bitef, vratiti ga među vodeće svetske festivale, ogromni je izazov i odgovornost. To je i odgovornost prema njegovim tvorcima Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, kao i prema mojoj prethodnici Anji Suši, koji su ga godinama provodili kroz tesnace takođe turbulentnih istorijskih okolnosti, kaže u razgovoru za "Novu ekonomiju" Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa. 

Zahvaljujući njemu i njegovim saradnicima, ovogodišnji upravo završeni 51. Bitef  učinio je da Beograd postane prestonica svetskog pozorišta. Neobičan i avangardan, taj festival pokazao se u novom, nesvakidašnjem svetlu i ponudio publici nešto sasvim drugačije kroz predstave iz Belgije, Velike Britanije, Slovenije, Irana, Nemačke, Švajcarske i Srbije. Uz Sekretarijat za kulturu Grada Beograda i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije i ove godine Festivalu su tradicionalno podršku pružili Ambasada Nemačke u Beogradu i Gete institut, kao i ambasada Švajcarske u Beogradu.  


Nije lako organizovati jedan ovakav festival. Kako uspevate da održite tradiciju i u ovim vremenima?

Doba kada je Bitef nastao bilo je za njega vrlo povoljno, to je bilo doba posleratnog prosperiteta, modernizma, kosmopolitizma oličenog, između ostalih, i u Pokretu nesvrstanih i međunarodnog otvaranja i promocije Jugoslavije. Taj je period brzo prošao, a posle su nastupili brojni izazovi, od sankcija međunarodne zajednice 90-ih, do aktuelnih redukcija budžetskih sredstava. Tome treba dodati i opštu komercijalizaciju i estradizaciju, potiskivanje kritičkog mišljenja i društvene osvešćenosti - i eto razloga zbog kojih je Bitef pod stalnim pritiskom... Postoji odgovornost i prema Bitefu kao svetskom brendu, prema poštovanju i podršci koju dobijamo na svim našim međunarodnim promocijama koje smo u poslednje dve godine organizovali od Rijeke do Berlina, od Ljubljane do Pariza.


Kako vršite selekciju predstava koje će se igrati? Kojim kriterijumima se vodite kada birate?

Moj način izbora predstava je, rekao bih, prilično poseban, mislim da ga dosta određuje to što sam profesor. Važno mi je, više nego mojim prethodnicima, da imam izoštren koncept selekcije i da taj koncept pregledno, jasno, profesorski izdvaja umetničke fenomene i/ili društvene tokove koji su nam te godine u fokusu. Zapravo, trudim se da glavni program ima dve koncepcijske linije - tematsko/problemsku i umetničku. Pod "umetničkom" mislim na neke konkretne izvođačke fenomene koji obeležavaju savremeno pozorište, jer se danas ne može, kao u vreme Bitefovog nastanka, nevino i naivno govoriti o "novom" u teatru. To je bila par excellence modernistička odrednica koja teško da može da funkcioniše u današnjem, veoma raznorodnom pozorišnom univerzumu, s brojnim simultanim pravcima, stilovima, tendencijama... Tako smo, počevši od predstave Olimp čuvenog flamanskog reditelja Jana Fabra i došli do estetskog fokusa 51. Bitefa, a to su "durational performances", predstave koje vrlo dugo traju. Pored Olimpa tu je bila i engleska predstava Quisoola (Kvizula) koja traje šest sati, a ni Biblija, prvi pokušaj Lerneja Lorencija, nije kraća od tri sata. Tematska linija je ove godine takođe proizašla iz Olimpa i svodi se na velike narative naše, uveliko izgubljene civilizacije: pored grčkih mitova i epova, tu su i Biblija, i srpska epika, ali uz izraženije imaginacije i Priče iz hiljadu i jedne noći. Ovim narativima smo se, Filip Vujošević kao dramaturg i ja kao umetnički direktor Bitefa, vratili jer smatramo da živimo dramatična istorijska vremena, da se Fukujamin "kraj istorije" u smislu beskonfliktnog liberalnog i demokratskog društva nije desio, te da treba da vidimo gde je to naša civilizacija "ispala iz zgloba", koje su to vekovne tekovine koje smo zaboravili, gde smo izdali i izneverili sami sebe. 



Nastavak teksta možete pročitati u 44. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara