Imate slobode koliko želite i vlast kakvu ste zaslužili

16 pitanja za Verana Matića

  • Broj 8, mart 2014.

  • Vesna Damjanić Branković

  • 0

Veran Matić, predsednik Upravnog odbora Fonda B92, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, predsednik Borda direktora i glavni i odgovorni urednik informativnog programa medijske kuće B92, vrlo aktivan u poslovnim udruženjima Srpska asocijacija menadžera, Američka privredna komora, upravo sa Senatom privrede Austrije osniva Srpski senat privrede. Sve ovo više od četiri godine radi pod 24 satnom policijskom zaštitom zbog procena bezbednosnih organa da mu je život ugržen zbog načina na koji je prvenstveno Insajder radio u proteklih desetak godina, akumulirajući kroz istraživanja veliku količinu huligana, biznismena koji su činili nedopustive poslovne poteze, političare koji su radili protiv interesa građana i zemlje.



1.    Da li vlada kriza medija?

Stanje u medijima u Srbiji danas je takvo da važi ona Sartrova ili Čerčilova da je novinarstvo lepa profesija, pod uslovom da se na vreme napusti. Umesto toga imamo na jednom privatnom univerzitetu upisanih u prvu godinu čak 900 novinara. A u isto vreme imamo 450 elektronskih medija, od kojih samo mali deo može da živi u potpunosti od rezultata rada, svakoga dana novinare otpuštaju ili oni prelaze u PR kompanije ili PR različitih preduzeća. Sve je manje dobrih novinara, a sve više onih sa instant obrazovanjem. I mislim da bespovratno gubimo novinarsku supstancu sposobnu da očuva kvalitet, privrženost osnovnim medijskim postulatima, da uče i prilagođavaju se izazovima novih medija, društvenih mreža, građanskog novinarstva, blogova, pojava kao što je Vikiliks itd.
Jedan od osnovnih problema koji je, na neki način, generisao sve ostale, nastao je odmah posle 5. oktobra, 2000. godine, kada su pobednici koji su se zalagali za demokratske promene uspostavili takve prilike da su mediji tretirani kao roba, vest je roba, važe samo tržišna pravila i samo ona treba da definišu odgovornost. To je uspostavilo ključnu grešku, isključivo su forsirani komercijalni mediji, a kada se uzimala u obzir navika publike, ona se svodila na sadržaje TV Pink koji su do tada dominirali. Drugima koji nisu bili iz tog korpusa, bilo je veoma teško da rade na tom tržištu, jer samo tržište nije bilo definisano. Nisu postavljeni regulatori koji bi pomogli da se poboljša rad javnog servisa. Pri tom, ne mislim na javni servis koji je već do tada morao da bude formiran kao pravi javni servis, a ne da ostane da se guši u velikom broju zaposlenih. Naime, da je tada postojao javni servis i da su komercijalni mediji napravili dogovor da se pomogne javnom servisu da dostigne stepen naplativosti od 95 odsto pretplate, a da recimo, zauzvrat, javni servis smanji oglašavanje na tri minuta po satu, imali bismo kvalitetnu medijsku scenu. Ovde mislim na elektronske medije. To bi bio jedini način da se preživi. Sve ovo drugo što se dogodilo, bilo je predvidivo. Sada se nalazimo unutar negativne spirale, koju je dodatno pojačala ekonomska kriza, koja je bila pravi šok za sve nas. Novinarstvo je postalo žrtva tog načina finansiranja koji se zasnivao isključivo na prodaji oglasnog prostora.


2.    Zar i gledaoci nisu žrtve, kada je na neki način preovladalo tabloidno novinarstvo i u elektronskim medijima? Doduše ne u svim.

Kada se smanjuje ulaganje, samim tim se smanjuje i informativni program, a jeftinijim programom stvaraju se bolji rezultati po pitanju rejtinga. Dolazi se u situaciju da se emituju nekvalitetni programi, da nemate novca da ulažete u istraživačko novinarstvo, dokumetarne programe, a i stanje svesti u društvu je takvo da postoji začaran krug. Imate tabloidizirane političare koji se ponašaju kao junaci tabolida, onda tabloidi to dodatno pojačavaju, a s druge strane, imate publiku koja je navikla na tabolide jer čim ih čitaju, znači da su navučeni na takve sadržaje. Na kraju imate oglašivače koji sve to finansiraju.
Dominantni mediji su mediji bogatih vlasnika, bogatih oglasivača, pravljeni za bogatu manjinu, sa ciljem da se ostvari što je moguće veći profit bogatom vlasniku. Svaki od njih ne bi mogao to da bude bez savezništva sa političkom, partijskom elitom i birokratijom. Bogatstvo i moć obično se kumuliraju na uštrb pravednosti. Tako da je priroda medija direktni proizvod prirode društva, kakvo je ono takvi će biti i mediji, sa malim izuzecima.


3.    U čemu je onda suštinska razlika između televizija sa nacionalnom frekvencijom? B92 se promenio dosta od onda kada ste ga vi vodili. Menjao se i RTS.

B92 je napravio otklon od svog profila pre sedam-osam godina, a sve je počelo  uvođenjem rijalitija. To je bio pokušaj da se visokokomercijalnim programom  finansira kvalitetan informativni program i da se podigne gledanost na način koji je legitiman u svetu. Međutim, taj proces je prekinula kriza, sve naše investicije su postale opasne investicije koje se nisu isplaćivale, i od tada kreće ta spirala sa  zaduživanjem. Svakako da je današnji program mnogo komercijalniji na TV B92, ali je ostao jak informativni program kao jedan pečat koji ćemo, sasvim sigurno, sačuvati. Kada je reč o RTS-u, on je postao,  još dok je Aleksandar Tijanić bio živ, žrtva nedostatka svesti o potrebi formiranja jakog  javnog servisa sa jedne strane, a sa druge, to je zaista bila namera, da se ne formira jedan jak servis.
Evo jedan plastičan primer koji najbolje pokazuje tu razliku između novinarstva B92 i drugih: kada smo radili serijal Fudbalska mafija, posle svake emisije, policija je hapsila aktere koji su pomenuti u emisiji ili je najavljeno njihovo pojavljivanje u narednoj. Ovaj serijal pripreman je godinu dana, istraženo je jako puno dokumenata i imali smo veliki broj svedoka. Na jednog od aktera novinara Mladena Stojovića u Crnoj Gori pokušan je atentat. Mi smo posle druge epizode kada se ponovio obrazac da posle emisije u ponedeljak policija hapsi u utorak, tražili prijem kod direktora policije i upozorili ga na to da i oni imaj svoje istrage i sigurno su mogli i ranije da pohapse osumnjičene i da ćemo prekinuti serijal ako budu hapsili posle naših emsija, što urušava naš kredibilitet. Mi smo dakle sami dolazili mukotrpno do podataka, a nedavno sam čuo da se vlasnik ili urednik jednog tabloida žalio da od državnih organa dobija prvih 6 strana a on dobija samo 2 i da je to neravnopravnost i da je to nepravda itd. To što se dobije je direktno posredovano iz policije, tužilaštva, državne insititucije, političara. Tu nema novinarstva, nema javnog interesa, često se ne dogode epilozi sudskih procesa.


4.    Pomenuli ste uticaj političara. U poslednje vreme dolaze kritike, doduše iz opozicije, da se vratila diktatura u medijima. Vi ste radili i u vreme Miloševića, tako da znate šta je cenzura. Može li da se poredi tadašnja sa sadašnjom situacijom?

Imate slobode onoliko koliko želite, baš kao što imate vlast kakvu ste zaslužili. Za vreme Miloševića, mi nismo imali pritisak, već bi nas jednostavno zabranili ili ubili. Ako ste stisnuli petlju i prihvatili to kao opcije delovanja, mogli ste da osvojite slobodu i pored snažnih neprijatelja. Zakon o javnom informisanju iz 1998. godine je imao direktan efekat koji je imala ekonomska kriza sada – on nas je kažnjavao finansijski toliko da se dovodio u pitanje i sam opstanak medija. Meni je bilo lakše da radim u vreme Miloševića jer sam imao samo jedan problem, a to je bio upravo Milošević. Znalo se, ako vam se nešto dogodi, to je došlo od njega. U poslednje vreme, imate mnogo više  situacija u kojima može nešto da vam se desi, imali ste, recimo, atentat na Dejana Anastasijevića, ili ste mogli da bankrotirate. Mi smo zbog istraživačke emisije izgubili najvećeg oglašivača. To je bio udar na prihode koji je morao da se oseti.


5.    Ima li cenzure danas?


Danas je situacija komplikovana. Danas imate problem potpune razbijenosti opozicionog bloka, koji mora da predstavlja protivtežu vladajućoj koaliciji, ili najmoćnijoj partiji u zemlji. Vi danas imate nesrazmeru u medijskom sadržaju kada je reč o prisustvu jednih i drugih, i to stvara utisak o favorizaciji. Sada je pitanje mnogo više u tome da li postoji aktivnost opozicije koja bi bila zanimljiva medijima. Mislim da je problem što se opozicija traži i dok god ne postane jaka, aktivna, dinamična i sa idejama, do tada će postojati nesrazmera. Postoji, naravno, želja vodećih ljudi da su više prisutni, ali na medijima je da odluče gde će da postave liniju kada je reč o tim pritiscima. Tako sam uvek gledao na medije, jer na novinaru je da odluči da li će pristati na jednu prirodnu želju političara da vladaju medijskim prostorom. U strukturi pritisci su postali manje vidljivi jer se primenjuje strategija po kojoj nam se mediji ne obraćaju "da bi nam preneli objektivne informacije već da bi osvojili naš duh” (Ignjacio Ramone).


6.    Da li je tu u stvari veća opasnost od autocenzure u medijima?

Mnogo je više autocenzure, i ona je proizvod političke i ekonomske situacije. Zanimljivo je da na skali Reportera bez granica Srbija po pitanju medijskih sloboda raste već dve godine, za oko 20 mesta, i to je dobar pokazatelj jer se tabela pravi na osnovu podataka koje daju relevantni sagovornici iz same zemlje. Ono što je važno kod nas jeste to da su spremna tri medijska zakona, koji neće ništa da znače ukoliko se ne uspostavi pravna država i ukoliko se na adekvatan način ne usvoje i primene. Oni, ipak, neće sprečiti tu tabolidizaciju, upotrebu medija u političke svrhe, a to je poseban zadatak za medijsku zajednicu koja je priličino razjedinjena. Sve više novinara gubi posao zbog smanjenja troskova, ili se sele sa medija na medij, od kojih su neki samo oglasne table. Egzistencija novinara i njegove porodice sve češće se pojavljuje kao alibi za samocenzuru i poslušništvo.


Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara