Izložba „Sloboda je lepa kad se o njoj peva“

Aj’ se drzni pa živi kako želiš

  • Broj 31, jun 2016.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Nakon dve postavke posvećene narodnom heroju Stjepanu Stevi Filipoviću u Valjevu i Beogradu, ukazala nam se prilika da se predstavimo u CZKD-u, 9. maja. Kako su ljudi koji su zaokupljeni borbom za egzistenciju doživeli izožbu posvećenu čoveku spremnom da pogine za svoje ideale


Pripadam generaciji koja pamti vreme, iako jedva, kada se 9. maj, Dan pobede nad fašizmom, obeležavao grandioznim vojnim paradama. Nisu me se posebno dojmile, iako je taj praznik podsećao na ono što je Jugoslavija tada predstavljala. Najviše u našim očima, ali nas je i ostatak sveta prepoznavao kao državu sa dostojanstvom. Pozdravljali su naše turiste uz povike „Tito", precizno nas pozicionirajući na mapi Evrope. Naš crveni pasoš bio je na ceni, ispečatiran žigovima belosvetskih zemalja koje smo, i kao prosečno situirani, nemilice obilazili (zlobnici kažu – na kredit, kao da smo sad bez ikakvih dugova).


Onda je došlo neko novo doba, kad je postalo moderno da pljuješ po titoizmu, docnije čak izjednačavanim sa staljinizmom. Ispod raznog kamenja izmigoljile su žrtve represije kojima je, navodno, bilo zabranjeno da proslavljaju slave, ili su bili kažnjeni za viceve o „beloj ljubičici" gubljenjem funkcije. Da ne grešim dušu, sigurno je tu nečeg bilo, nije izmišljen Goli otok, niti bunkerisanje „Plastičnog Isusa" Lazara Stojanovića. Ali većini je bilo dobro, pa su se smešili, sa sve popravljenim zubima.


Moja se porodica držala po strani od političkih stavova, iako su jedine pesme koje sam ikada naučila napamet bile partizanske. A najteža zakletva u životu „časna Titova pionirska reč". Verovala sam u pravedno socijalističko društvo, čak sam i dva puta bezmalo popila batine boreći se za ta uverenja. Jednom od navijača, ne sećam se dal’ "zvezdaša" il’ „grobara", jednom od golobradog junoše, zadojenog četništvom (istina, podjednako vatreno zastupala sam i pravoslavlje, po meni – slično komunizmu, ali tu sam naišla samo na verbalne otpore). Šta je to spram žrtava položenih, u svoje doba, u ime iskrene vere u ideale?


Sve to govorim da opišem raspoloženje u kom sam pristupila organizaciji nedavne izložbe „Sloboda je lepa kad se o njoj peva", posvećene gore navedenom datumu, kao deo Beogradske umetničke radionice BURA, a u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Tema radova 14 umetnika bile su poslednje reči Stjepana Steve Filipovića. Docnije narodni heroj, obešen je 1942. u Valjevu, gde je bila stacionirana i naša umetnička kolonija. O njoj sam izveštavala cenjene čitaoce „Nove ekonomije", ispričala sve o tom zanosu s kojim smo prionuli na multimedijalno tumačenje istorije. Broj radova je nadaleko premašio broj učesnika, toliko nas je tema inspirisala. Do kasno u noć bismo raspredali o Stevi, a danju slikali, crtali, varili, kuckali, lepili, sprovodili razne radnje da bi na svoj način predstavili vreme kad je čitav narod vapio za slobodom. I sad nam ona fali, u drugačijem vidu, ali kao da smo u zahtevu posustali.



U znaku otpora fašizmu


Nakon dve postavke neposredno nakon završetka dvonedeljne kolonije, u Valjevu i Beogradu, ukazala nam se prilika da se predstavimo u CZKD-u, 9. maja. Ne bi nas to naložilo da nije u pitanju bio upravo taj datum i prostor u centru grada, obeležen levim idejama. Kompletna postavka trebalo je da bude jednoobrazna, u znaku otpora prema fašizmu. Tako su radovi postavljeni na drvena vešala, okružujući gigantsku skulpturu Viktora Kissa, dva ogromna eksera zabodena u svastiku, razdvojenih krajeva, da podsećaju na visoko podignute ruke „našeg" Steve.




Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara