Kumstvo u Srbiji

Ako ćeš da se posvađamo, uzmi me za kumu

  • Broj 61, jun 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Ako sa nekim nameravaš da se zavadiš, ti ga za kuma izabiraj. Za to, evo, garantujem svojim primerom, sve nalazeći opravdanje u svojoj naravi. U načelu površnoj, pa ne vidim razloga zašto bi sa kumstvom bilo drugačije. Sad kad podvučem crtu, ja sve kumove volim, neke i više nego ostale drugare, neokumljene. Problem je u odgovornosti koju u načelu nevoljno preuzimam

Bog na nebu, kum na zemlji, kaže naš narod, veličajući instituciju kuma, zbog čega se održao i običaj „starog kumstva", kad se štafetna palica prenosi sa generacije na generaciju, bez postavljanja ikakvih pitanja. Kum ima važnu ulogu i počasno mesto i prilikom slava i sličnih svetkovina, ali je zadužen i da okumljenu porodicu čuva od raznih, pa i finansijskih nevolja.

Ipak, sklon da svaki ritual izopači, taj naš narod od kuma često pravi i najljućeg neprijatelja. Primere nalazimo među političarima u čije se kumstvo umešalo stranačko nadmetanje, a sve zato što je pravilo da se krsti i venčava u crkvi, povampireno nakon decenija komunizma, pa se ni tradicija nije adekvatno negovala.
I sama sam zvanično novopečena vernica, premda sam se odmalena osećala kao pravoslavna komunistkinja. Za mene se te dve ideologije previše ne razlikuju, jer okosnicu pronalazim u pravdi, skromnosti i ljubavi. Ali, možda me je upravo taj pristup odveo na pogrešan put duhovnog orođavanja, sa krajnjim ishodom da pojma nemam koliko imam kumova. Ni po kom smo se kriterijumu međusobno izabrali.
Počelo je mojim brakom, nekoliko godina nakon što sam pristupila Crkvi rezanjem kose, škropljenjem svetom vodom, miropomazanjem i odricajem od đavola. Negde sam čula da kršten(a) kum(a) ne treba da se angažuje i prilikom venčanja, jer to donosi maler, ili sam navodno pravilo iskoristila da kumstvom obavežem, ili odam počast jednoj drugoj drugarici. 

Mora da glasine nisu bile tačne, ili sam ih suviše proizvoljno protumačila, jer sam se ipak razvela, a sa venčanom kumom pokarabasila. Samo je jednog dana prestala da piše iz Beča, nikad ne otkrivši kakvu sam to kobnu grešku spram nje počinila. Tako je za mene praktično umrla.

Još dok smo bile bliske, pozvala me je da krstim njenog sina. U stvari, pozvala me je na krštenje, a da me nije obavestila koja mi je uloga namenjena. Možda i stoga što je njen sinčić za kuma hteo mog tadašnjeg supruga, u tom trenutku van Beograda, pa sam ja bila logična zamena.

Sve je prošlo manje-više u redu, osim što popa nikako nije umeo da izgovori bečko ime mog kumčića. Ironija se otkrila kasnije: kumče je poželelo da se krsti kako bi skupa sa svojim bečkim drugarima primalo „ono okruglo što se stavlja na jezik", dakle, katoličku hostiju. Nasmejala sam se u sebi, uz pomisao: „E, taj film na pravoslavnom repertoaru nećeš gledati." Ali delo je već bilo učinjeno i njime narastao broj pravoslavaca, meni zahvaljujući.

U međuvremenu sam postala kuma jednom drugu, sa čijom ženom i nisam bila u najboljim odnosima. Skandal je buknuo već na svadbi, ona je nešto izvolevala, a ja se durila, pa se zamalo za kosu nismo dohvatile tog dana, dok smo se nadalje veoma retko viđali. Kum je za mene ostao značajniji po tome što me je uveo u novinarstvo i naučio šivenju, iako se i dan-danas zovemo „kume" i „kumice". Ženu mu izbegavam kad god uzmognem.

Početkom 2000. ozbiljno sam se odala religiji. Svako jutro i popodne bila sam na službi, postajući maltene crkveni inventar. Za ovo je bio zaslužan moj parohijski sveštenik, u koga sam se, zapravo, platonski zaljubila. I pored te dominantne činjenice, svaka mi je liturgija prijala, osećala sam se kao na nebu, među anđelima. Nosila duge suknje i krstaču, pohodila manastire, misionarila pravoslavlje, nekad i polupijano, pa tako i odviše žučno.

Nastavak teksta možete pročitati u 61. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara