Nemamo kud nego na Zapad

Antonela Riha i Ivan Vejvoda

  • Broj 25, novembar 2015

  • Antoanela Riha

  • 0

Razgovor sa Ivanom Vejvodom, prilika je da se na korak, dva izmaknemo iz dnevnih događaja i njihovih interpretacija koje čitamo u tiražnim tabloidima. Kao potpredsednik Nemačkog Maršalovog fonda poslednjih godina živi u Vašingtonu, vesti iz Srbije prati svakodnevno, ali sa distance koja daje drugačiji pogled na Evropu, Balkan i Srbiju. S druge strane, njegovo iskustvo iz devedesetih, kada je u Beogradu radio kao istraživač u Institutu za evropske studije, zatim bio među osnivačima „Beogradskog kruga", bio izvršni direktor  Fonda za otvoreno društvo, a potom Balkanskog fonda za demokratiju i savetnik premijera Zoranu Đinđiću, nameće i pitanja dokle smo stigli danas i koliko su daleko ciljevi za koje se i on poslednje dve decenije zalaže. Razgovarali smo prilikom njegovog boravka u Srbiji, neposredno posle tihog obeležavanja petnaeste godišnjice 5. oktobra. Neki potpuno drugi političari vode Srbiju danas, trasom koja je utrta promenama iz 2000. godine i na pitanje kako SAD procenjuje današnju Srbiju, Vejvoda se osvrće na poslednje zvanične kontakte vrha vlasti Srbije i SAD.

  „Premijer Vučić je dva puta posetio SAD, primljen je na visokom nivou, primili su ga i potpredsednik Bajden i državni sekretar Keri i ti sastanci su prošli čak iznad očekivanja. Imao je zapaženo predavanje, poslovne sastanke. Već je počela kriza sa izbeglicama i tokom posete i Srbija i sam premijer dobili su velike pohvale zbog odgovornog ponašanja u trenutku kada je Mađarska dizala zid od bodljikave žice. Videlo se da Srbija ima ulogu stabilizatora, da vodi uravnoteženu regionalnu politiku. Posle obeležavanja godišnjice u Srebrenici, gde je premijer pokazao nivo umerenosti u odnosu na sve ono što se dogodilo, bilateralnih odnosa sa Albanijom i nadasve razgovora sa Prištinom, za SAD je važno da vide ozbiljnost namere da se ide napred i da se problemi rešavaju.


Postoji li nešto što je konkretan rezultat?
Rekao bih da je na političkom nivou EU ta koja ima glavnu ulogu za Srbiju, ali su SAD tu da pomognu i da budu prisutne da se pospeše neki procesi. Osim toga, mislim da je energetika veoma bitna. Činjenica da je Rusija odustala od Južnog toka bila je neka vrsta otrežnjenja u vrhu vlasti. Shvaćeno je da moramo da idemo na diversifikaciju i mislim da će SAD pomoći koliko je to moguće.

Na koji način?
Naravno da ne možemo da dobijemo naftovod ili gas iz Amerike, ali SAD će pomoći  kroz izvoz tečnog gasa preko nekoliko luka u Evropi. Ja nisam ekspert za to, ali mislim da je važno imati u vidu tu podršku. Takođe, ima i raznih poslovnih kontakata, pre svega oko kompleksa u Boru gde su nađena neka nalazišta koja pojedine američke firme ozbiljno istražuju i gde potencijalno postoji investicija ukoliko se pokaže isplativost na duži rok.

Postoje li, i gde su, ekonomski interesi ili interesovanja SAD u regionu? Imamo različita iskustva sa američkim kompanijama.
To nije nimalo laka tema pre svega zato što smo mi ne samo mala zemlja, nego smo mi i mali region. Uključujući i Rumuniju i Bugarsku i Grčku, mi smo region od 50 miliona ljudi, što je danas zaista malo tržište. Mislim da mi pre svega treba da se okrenemo regionalnoj saradnji u privrednom i trgovinskom pogledu i  evropskim investicijama za mala i srednja preduzeća, a američka preduzeća će gledati pre svega da li tu ima nekakvog dobitka ili nema. 
Dodao bih još jednu stvar koja je bitna, a to je naše učešće u Partnerstvu za mir NATO-a. Činjenica je da smo ozbiljan član Partnerstva za mir i da, kao što je nedavno rekao naš ambasador pri NATO Udovički, imamo deset puta više aktivnosti sa NATO nego sa Rusijom. Činjenica o kojoj se mnogo ne govori jesu naše vežbe sa NATO ili saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja koja je naš partner u vojnoj saradnji, a veoma je bitna za SAD. 

Koliko su SAD uopšte zainteresovane za Srbiju? Stiče se utisak da se njihova pažnja pomerila sa Balkana. U regionu su još uvek nerešena pitanja poput Kosova ili BiH koja politički stalno vri. Bavi li se Amerika time?
Bavi se, da se izrazim kolokvijalno, deo odeljenja unutar ministarstva spoljnih poslova i ministarstva odbrane. Mali je broj ljudi koji se nama bave, upravo zbog toga što u poređenju sa drugim delovima sveta ovde vlada mir. Pomenuli ste BiH i Kosovo, međutim ne očekuju se neke veće turbulencije, više je reč o dovršavanju procesa reformi i stabilizacije. BiH je tu viđena kao zemlja koja je na začelju i kojoj treba pomoći. Pozitivno se gleda na inicijative Štajnmajera i Hamonda, uviđa se kompleksnost BiH. Postoji utisak da se sa inicijativom kancelarke Merkel kroz tzv. Berlinski proces krenulo nabolje, sastanak u Beču u avgustu je to potvrdio i činjenica da lideri regiona rade zajedno na infrastrukturnim projektima se ocenjuje pozitivno. 



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetpetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara