Ognjen Uzelac, direktor Fer Šera, sudski veštak za autorska i srodna prava

Autori mogu sami da zaštite svoja prava

  • Broj 35, novembar 2016.

  • Julijana Vincan

  • 0

Razvoj produkcione tehnike i informaciono-komunikacionih tehnologija omogućio je autoru, umetniku interpretatoru, producentu, da se publici obrati neposredno, odnosno samo posredstvom pružalaca tehničkih usluga koji ne moraju biti izdavači. Savremeno autorsko pravo je koncipirano da to omogući, ali izdavačka industrija nastoji da zadrži svoje pozicije i običaje iz analognog doba

Autorska i srodna prava mnogim umetnicima zadaju muke jer zvuče kao nešto kompleksno, što ne mogu sami da ostvare. Međutim, Ognjen Uzelac otkriva da je to nešto što autori mogu sami da ostvaruju i da je zakon i dalje ipak na njihovoj strani. Oslanjanje na institucije zapravo nije najbolje rešenje, a iz ovog intervjua će vam postati jasno i zašto.

Uzelac je pravnik, bloger, borac protiv muzičkog monopola, nekadašnji čelnik PGP-a, koji je nakon smene pokrenuo prvi registar slobodne muzike u Srbiji.

Šta je autorsko pravo i za koga je ono zapravo bitno?

Kao i svako pravo, i autorsko pravo je bitno za društvo jer ga u suprotnom država ne bi priznala. To je skup normi kojima se priznaju subjektivna ovlašćenja u pogledu književnih, naučnih, stručnih i umetničkih dela. U celom svetu, pa i kod nas, autorsko pravo je koncipirano na isti način, a samo teorijska razlika postoji između anglo-američkog copyright i kontinentalno-evropskog droit d’auteur sistema. Istorijski, "autorsko” pravo je nastalo tako što nije pripadalo autoru već korisniku, pri čemu korisnika treba razlikovati od publike kojoj se delo obraća. Publika se, terminologijom savremene ekonomije, označava kao potrošač. Čak i pošto je, posle engleske i francuske građanske revolucije, pravo priznato autoru, ono je oblikovano na tržištu, od strane korisnika - izdavača koji su, i danas, najčešći nosioci autorskog prava. Razvoj produkcione tehnike i informaciono-komunikacionih tehnologija omogućio je autoru, umetniku interpretatoru, producentu da se publici obrati neposredno, odnosno samo posredstvom pružalaca tehničkih usluga koji ne moraju biti izdavači. Savremeno autorsko pravo je koncipirano da to omogući, ali izdavačka industrija nastoji da zadrži svoje pozicije i običaje iz analognog doba.

Koliko su bitne institucije poput „Organizacije muzičkih autora Srbije" (SOKOJ) u nastojanju autora da očuva i zaštiti svoja autorska dela?

Postoji toliko autorskih dela nastalih pre postojanja autorskog prava, da svi možemo posvedočiti da za očuvanje autorskog dela nije potreban ni zakon, dok su institucije tipa SOKOJ sasvim nebitne. Međutim, pretpostavljam da ste pod "očuvanjem” mislili na priznanje autorstva, zaštitu od plagiranja i prerađivanja dela, kao i zaštitu imovinskih prava koja iz toga proističu. Zaštita prava vezana je za nastanak autorskog dela i u potpunosti je neformalna, zasnovana neposredno na zakonu. SOKOJ autorska prava ne „štiti" već ih ostvaruje, ali ne moralna, pa ne može pružiti zaštitu od plagiranja, nedozvoljene prerade dela i sl. Takva se zaštita uvek ostvaruje sudskim putem. Prijava autorskog dela koju SOKOJ prihvati ne znači i priznanje prava na prijavljenom delu. SOKOJ ostvaruje samo imovinska prava jer, navodno, to radi jeftinije i efikasnije nego što bi to radili sami autori dela ili njihovi izdavači.



Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara