Kolumna Mihaila Crnobrnje

BAŠ ČELIK

  • Broj 15, novembar 2014.

  • Prof. dr Mihailo Crnobrnja

  • 0

Prošlog meseca smo čuli sa najvišeg mesta, od predsednika Vlade, da je razvojna perspektiva Srbije direktno vezana za uspešno rešavanje slučaja smederevske železare. Ja se slažem sa tim, ali iz potpuno drugačijih razloga i sa drugačijim zaključkom o tome šta sada valja činiti.


Predsednik Vlade govori o nalaženju strateškog partnera sa kojim će železara dostići svoj projektovani kapacitet od preko dva miliona tona čelika, da istovremeno postane i najveći izvoznik i da predstavlja zamajac za druge privredne sektore. U toj i takvoj projekciji, smederevska železara postaje vrlo važan faktor formiranja društvenog proizvoda, faktor zapošljavanja i faktor povećanja izvoza. Bilo bi divno, samo kad bi tako nešto moglo i da se ostvari.

A mnogo je razloga za verovanje da su takva očekivanja lišena realne osnove. Kao prvo, sama istorija MKS (Metalurškog kombina Smederevo), Sartida, US Steela, i konačno smederevske železare. U poslednjih trideset godina, koliko pratim rad ovog  preduzeća, pored čelika konstantno su pravljeni gubici. I to veliki. Jedini period u kojem nije bilo gubitaka jeste nekoliko godina pod US Steelom. Ne zato što je u tom periodu poslovanje bilo izuzetno efikasno (mada je bilo efikasnije od Sartida)  već zato što je Vlada prilikom prodaje Sartida na sebe preuzela otplatu svih dugova, u vrednosti preko milijardu dolara. Da je US Steel kojim slučajem preuzeo i dugove, gotovo je sigurno da bi Smederevo napustio daleko ranije, jer jednostavno ne bi mogao da ostvari profit. Jasno je da sa dugovima nije mogao da ostvari profit.


Nastavak teksta možete pročitati u petnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara