Dvorac Karačonji u Novom Miloševu

Bajka o rasipnim grofovima i ponovnom zbiranju blaga

  • Broj 60, maj 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Klasicističko zdanje kaštilja iz sredine 19. veka imalo je burnu prošlost pljačke inventara, ali mu se sudbina sad nasmešila šansom da postane deo luksuznog banjskog kompleksa

Priča o dvorcu grofa Lasla Karočonjija u Novom Miloševu kod Zrenjanina je priča o prevrtljivosti života i njegove učiteljice istorije. Ona je zbog srećnog kraja zapravo bajka koja govori o bogatstvu, pustošenju, usponu, ponovnom propadanju i najzad pretvaranju ruine u raj za imućne – u deo banjskog kompleksa koji bi trebalo da zasija sjajem od pet zvezdica. Do tad kaštilj zvrji praznan, zatvoren za posetioce.
Istorijski, priča kreće 1781. kada jermenski trgovci Bogdan i Mihalj Karačonji na licitaciji kupuju od bečkog dvora za 105.000 forinti pola sela Miloševa – Beodru (koja se kasnije spaja sa susednim  Karlovom i stvara Novo Miloševo). Stanovništvo, dotad paorsko, dobija priliku da se obuči u zanatima, otvori dućane i počne da se bavi trgovinom. Selo ubrzo postaje varošica, građevinski radovi uzimaju maha i već sredinom XIX veka Beodru krasi oko 50 varoških objekata.

Među njima su najlepši  bili "stari” i "novi” dvorac, ovako zvani iako su dizani gotovo istovremeno, pretpostavlja se – kao letnjikovci za dva brata, Lasla i Lajoša, iz tad već grofovske loze Karačonji. Oni grade i crkvu sa dva tornja, a nauka ne zna da li je broj tornjeva, kao i sličnost dvoraca, bio rezultat bratske ljubavi ili njihove  kompeticije. Ili samo stvar mode, tj. stila klasicizma.

U neposrednoj blizini starog kaštilja, koji je podigao Laslo, i koji je odoleo zubu  burnih događaja, braća zidaju koš za kukuruz, stabilnu zgradu dugu čitavih 70 metara. Skladištu nije bilo ravnog po gabaritu sve do Pešte, a po lepoti je mogao da se meri sa grčkim hramovima: deo zida je ispresecan dorskim stubovima! To je danas Muzej „Kotarka”, čija je prošlost takođe turbulentna. Tu nas čeka Iskra Popov, istovremeno kustoskinja ustanove, administrativna službenica, osoba zadužena za prijem, popis i održavanje artefakata, a po završetku smene i čistačica.

I Muzej je deo kompleksa, smešten u nekadašnjem ekonomskom dvorištu, na njega se u ćiriličko „G" nadovezuje bivši žitni magacin, sa četiri sprata, gde je u grofovsko vreme radilo oko 70 meštanki. Danas je to neka vrsta muzejske depadanse, mesto održavanja izložbi i drugih manifestacija. Fenomen sam po sebi je što ta žuta zgrada gleda i na glavnu ulicu, koja se donekle zove Maršala Tita, a odnekle po JNA. „Selo je baš dugačko", objašnjava ovaj kuriozitet Iskra, prećutkujući da se brojčano skučilo i da odavno nije varošica.

Ali zato kaže da od drugog, Lajoševog, dvorca, pozicioniranog na ulasku u selo, nije ostala ni cigla. Priča se da se grof toliko zadužio da je celo imanje stavio pod hipoteku, kako bi  kreditom otplatio dugove. Kredit nije vraćen, pa su dvorac i imanje nakon Prvog svetskog rata pripali Zagrebačkoj hipotekarnoj banci. Dvorac je potom otkupila Kraljevina SHS, a docnije od nje - neki snalažljivi preduzetnik.
Međutim, preduzetnička sreća nije bila dugog veka, jer su plemići Banata pokrenuli u Hagu međunarodnu parnicu za povraćaj imovine, koja je podrazumevala i dvorce. Preduzetnik se uplašio da će mu kaštilj biti oduzet, pa ga je brže-bolje srušio, a materijal rasprodao, da bar nešto ućari.

Od svog glamura dvorca ostao je tako jedan elegantni kameni lav, dok se drugi simbol moći, zmaj, u potpunosti raspao. Obe životinje su bile ukrašene grbom Karačonjijevih i pretpostavlja se da su čuvale ulaz u dvor.
Ni taj lav nije bez potkonteksta. Nađen je u dvorištu kuće Đorđa Bauera, kolekcionara antikviteta, od koga i potiče ideja o Zavičajnom muzeju Novog Miloševa. I lavu je dobar deo falio. „Za njegovu restauraciju stručnjaci iz Beograda su nam tražili veliki novac, ali je jedan umetnik naivac pristao da ga vrati u originalno stanje za znatno manje para, i zbog čega se i doselio u Novo Miloševo”, priča Iskra.  Posao bi započinjao rano izjutra, a završavao kasno uveče, uvek u društvu radoznalih meštana i „čašicu" razgovora, koju bi i nečim konkretnijim zalivao. 

Nastavak teksta možete pročitati u 60. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara