Religija

Bez nevolje nema bogomolje

  • Broj 20, maj 2015.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Ne spadam u klasične vernike, iako sam imala i takvih epizoda. Dakle, verujem u Isusa Hrista, pravoslavne postulate asketizma, ljubav, dobrotu, skromnost i naporan rad zarad kore hleba, što se preporučivalo i u „kontraindikovanom" političkom sistemu u kom sam stasavala, kao Titova pionirka. Ali, ne idem nedeljom na liturgije, ne postim, već se odajem raznoraznim porocima, u crkvu svraćam iz preke potrebe, mimo službi.

Bez nevolje nema bogomolje, naš narod nije džabe smislio izreku, pa sam i sama pristupila veri usled bolesti, ima tome više od dve decenije. Doktori su me šetali od klinike do klinike, bez rezultata. Moj bivši, sad već pokojni muž, kao iskusan pravoslavac, smatrao je da može da nađe lek na Hilandaru. Uzeo je dobro parče moje ušteđevine i uputio se na taj sveti komad srpske zemlje. Dal’ zato što je i tamo bio pijan (pričao je da je, dok je rasklanjao manastirsku trpezu, listom naiskap praznio preostalo iz čaša uz misao: „gre’ota je da se tako dobro vino baca"), ili što je bratiji moj problem nespretno izložio, te im je delovao nerešiv, tek, većina ga je zaobilazila u širokom luku. Shvatio ga je samo jedan kaluđer, Danilo, izdvojen iz zajednice, a docnije proglašen zilotom, kao previše revnostan (oni bi rekli – „prelašćen").


Tog Danila je mučilo isto što već duže iritira javnost: što se crkva materijalno bogati, sve manje mareći za duhovnost. On je tu zamerku temeljio na odstupanju od dogme, odvajanju od svetootačkih predanja, dok mi to imenujemo vrlo profanim nazivima, iako spadaju u biblijski definisane smrtne grehe. Bilo kako bilo, Danilo je živeo u pećini, a ostali u hilandarskim kelijama, danas sa parnim grejanjem. Ovaj moj se za njega prilepio možda i zbog sličnog, uličnog bek-graunda i približnih godina.

Rukom ispisano pismo


Dugo su pričali o koječemu, pa i o mojoj boljci, a nju je, po Danilu, Bog mogao da izleči. Zato mi je poslao rukom ispisano pismo sa receptom za ozdravljenje: da postim 40 dana na vodi, svakodnevno čitam molitvu i mažem se uljem iz kandila nad ikonom Bogorodice Trojeručice, po predanju nastale nakon volšebnog isceljenja šake Jovana Damaskina. Ona mu je, naime, bila odsečena jer je „lobirao" za opstanak ikona, u vreme najžešćeg ikonoborstva. Ikonopisanu repliku dokaza čuda nad čudima danas ima svaka srpska crkva.

Već tada, u Grčkoj, na Kritu, tačnije u Hanji, gde sam sačekala bivšeg (s obzirom na to da žene ne mogu da kroče na Svetu goru), videla se posebnost Danilovog pisma. Jer, jednog dana, kad sam primila platu za bebi-siting, izgubila sam novčanik u kafani. Našle su ga neke Nemice i, pored para, u njemu otkrile ćirilični rukopis, zašuškan u pretincu. Nije im bilo teško da nas nađu, jer smo bili najglasniji u Hanji, kao što često biva sa Srbima u inostranstvu. Tako se meni moj novac vratio, sa sve Danilovim uputstvom.



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara