Oktobarski salon

Da li je umetnost obešeno kuče

  • Broj 35, novembar 2016.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Ma šta tvrdili stručnjaci o objektivnom stavu spram nekog dela, uvek nekako ispadne da je vredno ono što se svakom lično dopada. Premda „dopadanje" nije prikladna reč još od izloženih pisoara Marsela Dišana, koji su promenili shvatanje savremene umetnosti

Osporavan i kuđen, tretiran često kao državna reprezentacija u fudbalu za koju svako ima najbolji izbor igrača, a ređe hvaljen – jer je u prirodi Srba da traže dlaku u jajetu, Oktobarski salon je neprikosnoveno najvažnija manifestacija savremene umetnosti u zemlji. I najskuplja i to u čitavom regionu, dodali bi oni koji vrednost arta mere u dinarima.

Ili, u ovom slučaju, funtama, jer je najveći deo kolača dobio, kao i uvek, umetnički direktor, u ovom slučaju Dejvid Eliot. Dobar komad je otpao i na ponovno lickanje glavnog izložbenog prostora – bivše vojne akademije u Resavskoj, a budućeg Muzeja grada. Prvu investiciju ćemo naknadno podvrći kritici, a za drugu možemo odmah da kažemo da se isplatila do poslednje pare. Gotovo neprimetne intervencije na trošnim svodovima, pretvaranje spavaonica i drugih odaja u izložbena područja, podvukle su velelepnost predratne arhitekture. Ali ne do mere koja bi ugrozila radove, zahvaljujući dobrom ukusu Džonatana Barnbruka, autora vizuelnog identiteta smotre. 

U vreme kad je prostor promovisan, pre desetak godina, okolnosti su bile drugačije, pa niko nije ni gledao izložbu, zatečen novootkrivenim ambijentom. Iako tada u mnogo lošijem stanju nego sada, sasvim je poklopio Oktobarac. Sad su radovi u prvom planu, bez obzira na u međuvremenu urađenu restauraciju zgrade.

Ali, već tu dolazi jedno „ali" i ono se odnosi na pretvaranje Oktobarca u bijenalnu priredbu. Pa će do tog sledećeg, 57. saziva 2018. mnogo od popravljanog propasti, što uvek biva kada se „kuća" ne koristi. Takođe, može lako da se desi da će se u tom narednom navratu, selektor ili ko god da o tome odlučuje, nameriti da manifestaciju negde premesti. Ne bi bio prvi put, pa zašto da bude poslednji, iz kog razloga, recimo, Tursko kupatilo na Dorćolu samo što se ne uruši. A i ono je svojom egzotikom nekad „ložilo" posetioce Salona. Ako ovako prođe i Muzej, opet smo novac (od poreza) uludo protraćili.

Kad smo već na liniji promena, idući Oktobarac bi mogao da izgubi internacionalni karakter. Za to se ne zalažu samo pronacionalne, desničarske snage, već i neki levičari koji u „Ljubavnom zanosu", kako se ovo izdanje zove, vide rutinski zahvat poznatog kustosa Eliota. Kome je, tako ovi vele, bilo sasvim svejedno da li „kustosira" izložbu u Beogradu, ili bilo gde u belom svetu. I koji bi da „kolonizatorski" nametne „provinciji" svoje cenjeno svuda prihvaćeno mišljenje.

Sve i da je tako, Eliot je ovde imao određenih ograničenja. Gradske vlasti, za ovu smotru odgovorne finansijski, ali i u smislu njenog pretvaranja u bijenale, izrazile su želju da se više no obično ispoštuju domaći umetnici. Pa je Eliot taj problem stavio na kantar i u dlaku izmerio – kol’ko naših, tol’ko i berlinskih autora, a ostalih resto. I drugi uslov, da budu predstavljeni mladi, kustos je delimično podmirio, sa oko 40 odsto onih ispod 40 godina. Druge je uvrstio po svom nahođenju (zvanično: po pozivu), ili po preporuci organizatora Kulturnog centra Beograda. Koji se, opet, setio samo stalnih saradnika (čitaj: miljenika). Većina je opet ostala po strani, da kudi, pljuje, zavidi i gadi. 

Bio je sproveden, istina, i konkurs, nakon dugih godina. Ali, opet „ali", obećani rezultati nikad nisu objavljeni, već imena tako kandidovanih, pomešana sa drugima. Sve iz tobožnje želje da ne bude segregacije, premda je javnost više zanimala transparentnost. Jer to se makar očekuje od evropske demokratije, dok ni tamo razdvajanje po pogrešnim kriterijumima nije nepoznanica.



Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara