Decenijska hibernacija

U zemlji koja ne oskudeva u apsurdima, fenomen takozvanih „preduzeća u restrukturiranju“ ističe se svojom besmislenošću, pravnom, ekonomskom i svakom drugom, sem političkom. Nažalost, glavni princip upravljanja srpskom privredom poslednjih decenija upravo je politički. Izgleda da smo ovog puta doterali „cara do duvara“ i da u budžetu više jednostavno nema para za finansiranje ovih preduzeća.

Prvi apsurd vezan za preduzeća u restrukturiranju je da se veliki deo njih nalazi u društvenom vlasništvu koje u aktuelnom Ustavu Republike Srbije, donesenom 2006. godine, ne postoji.

Ova formalnost kao što je vrhovni pravni akt jedne države nije bio prepreka da do danas, osam godina nakon njegovog donošenja, postoji 155 preduzeća koja su sto posto u društvenom vlasništvu i više od 50 koja su delom u društvenom vlasništvu. Zanimljivo je da je formalno problem preduzeća u restrukturiranju već rešen i to 13. avgusta,  stupanjem na snagu novog Zakona o privatizaciji, koji ne poznaje pojam restrukturiranja. Treba se nadati da problem neće biti „rešen“ isto kao što je donošenje Ustava rešilo pitanje društvenog vlasništva.

Preduzeća u restrukturiranju su bila i predmet još jedne „ustavne afere“. Naime, prema starom Zakonu o privatizaciji preduzeća u restrukturiranju bila su zaštićena od poverilaca, odnosno dugovi koje su ona pravila nisu mogli biti naplaćeni. U novembru 2013. godine Ustavni sud je proglasio neustavnom odredbu Zakona o privatizaciji koja praktično zabranjuje poveriocima da naplate svoja potraživanja od preduzeća u restrukturiranju. Ta odluka suda stupala je na snagu tek 15. maja ove godine. Naravno da za tih šest meseci koje im je dao Ustavni sud nadležni nisu ništa učinili kako bi se problem dugova preduzeća u restrukturiranju rešio. Zato su, suočeni sa situacijom u kojoj bi dužnici „navalili” na ova preduzeća u potrazi za svojim novcem, samo dva dana pre stupanja odluke na snagu, dakle 13. maja, po hitnom postupku usvojili izmene zakona kojima su poveriocima zabranili naplatu potraživanja, sasvim ignorišući Ustavni sud.

Neodrživo poslovanje

Sa ekonomskog aspekta situacija je još gora. Privredna društva u restrukturiranju kojih je na kraju 2013. godine bilo 150 prema podacima Agencije za privredne registre, dok Agencija za privatizaciju tvrdi da ih je bilo 161 do 13. avgusta ove godine, činila su 0,2 odsto ukupnih privrednih društava Srbije i zapošljavala su skoro pet odsto radnika u srpskoj privredi, odnosno više od 50.000 ljudi.

Međutim, prema podacima APR, ova preduzeća su u 2013. napravila gubitak od 48,5 milijardi dinara (430 miliona evra) što je dvostruko više od gubitka ostvarenog na nivou ukupne privrede. Akumulirani gubici preduzeća u restrukturiranju na kraju 2013. iznosili su 411 milijardi dinara, odnosno 3,6 milijardi evra po kursu od 31. decembra 2013. Udeo 150 preduzeća u restrukturiranju u ukupnim kumuliranim gubicima cele privrede iznosi čak 14,4 odsto.

Njihovo poslovanje potpuno je neodrživo, jer se 80 odsto poslovanja finansira iz zaduživanja i to uglavnom kratkoročnog. Stopa izgubljenog kapitala ovih preduzeća iznosi 135 odsto, a 187 milijardi dinara iznose gubici iznad visine kapitala.

Osim toga, ova preduzeća su zakonom zaštićena od poverilaca, pa im se može da ne plaćaju poreze, doprinose, komunalije, poverioce, dobavljače, a često ni zaposlene.

Nažalost, od Ministarstva privrede nismo mogli da dobijemo podatak koliko kome duguju, ali prema procenama Svetske banke, ona godišnje koštaju 750 miliona dolara. Preduzeća iz potrfelja Agencije za privatizaciju samo za porez duguju, na dan 30. septembar 2014. godine,više od 80 milijardi dinara, odnosno oko 690 miliona evra. Na vrhu liste dužnika za porez su Zastava automobili sa 5,6 milijardi dinara duga, zatim Simpo Vranje sa 4,8 milijardi dinara, pa kruševački 14. oktobar sa tri milijarde dinara duga, a tu su i Mostogradnja, Jagodinska pivara, FAP, IMR, Resavica, Želvoz i svi ostali nekadašnji giganti srpske industrije.

Ogromni dugovi

Prema podacima Svetske banke, ova preduzeća su javnim i komunalnim preduzećima u 2012. godini dugovala 461 milion dolara za struju, gas, komunalne usluge. Ukupno kada se saberu dugovi za porez, dugovi za komunalije i garancije države, ova preduzeća su koštala državu u 2012. godini 1,2 milijarde dolara ili čak četiri odsto BDP-a. Upravo su dugovi preduzeća u restrukturiranju problem i javnih preduzeća poput Srbijagasa i EPS-a, jer kako često ističe Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, najvećeg gubitaša u Srbiji u 2013, niti mogu da im naplate dug, niti da isključe dužnika. Na kraju se kroz garancije za kredite i subvencije ovaj trošak prebacuje na poreske obveznike, toliko da je ove godine bio najznačajniji faktor urušavanja javnih finansija.

Vlada ovoga puta, čini se, ima nameru da završi privatizaciju društvenih preduzeća. Rok za to je po Zakonu o privatizaciji 31. decembar 2015. godine. Jedino što bi moglo da unese sumnju kod onih sa dužim pamćenjem, jeste činjenica da je ovo barem četvrti rok koji država daje za završetak privatizacije. Još 2006. godine najavljivano je da će se privatizacija društvenih preduzeća završiti do polovine 2007, da bi se onda to produžilo do kraja 2007. godine, a kad naravno ni taj rok nije ispoštovan, postavljen je cilj 31. decembar 2008. godine. Utom je došla ekonomska kriza, pa je ova tema skrajnuta sve do sada.

Ova vlada je već načinila prve korake. Agencija za privatizaciju je 15. avgusta objavila javni poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti, sa ciljem da se ispita interesovanje tržišta za učešće u privatizaciji preostalog društvenog i javnog kapitala i imovine preduzeća u nadležnosti Agencije, odnosno za 502 preduzeća. Rok za dostavljanje pisama o zainteresovanosti je istekao 15. septembra. Prema informacijama koje smo dobili u Ministarstvu privrede, stigla su 1.732 pisma o zainteresovanosti za 403 preduzeća. Ukupno 833 investitora su pokazala zainteresovanost za društvena preduzeća.

Nastavak teksta možete pročitati u šesnaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“