Ekonomska emigracija u Dablinu

Doći sa puno nade, a malo očekivanja

  • Broj 34, oktobar 2016.

  • Dunja Milošević

  • 0

Ovo je priča o jednom mladom Hrvatu koji se odselio u Irsku čim je njegova zemlja ušla u Evropsku uniju i bio omogućen slobodan protok ljudi. Zadovoljan je svojim životom koji je, kaže, znatno lagodniji i pre svega rasterećeniji nego u regionu Balkana. Irci vole da uživaju u životu i to i rade

U Srbiji se stalno govori o odlivu mozgova, o mladima koji sve češće odlaze iz Srbije kako bi se školovali ili zaposlili u kompanijama u inostranstvu.U Hrvatskoj se, međutim, od njenog pridruživanja Evropskoj uniji pojavio još jedan fenomen – znatno lakši odliv radne snage. Hrvatska je to osetila čim je ušla u Evropsku uniju, pa su joj ukinute vize, a omogućen slobodan protok ljudi. Zato sada znatan deo hrvatske dijaspore čini hrvatska zajednica u Dablinu u Irskoj. Hrvate možete sresti na svakom koraku – rade u hotelima, restoranima, prodavnicama...  Svoju priču je za „Novu ekonomiju" ispričao Matija Micek, koji trenutno radi u trgovinskom lancu Dunnes Stores. Mlad je, u ranim tridesetim godinama, energičan i ljubazan. Optimistično izgleda, a tako i govori.

Kao i mnogi njegovi sugrađani, Matija Micek je 2013. godine, čim je Hrvatska ušla u EU, spakovao kofere, kupio kartu u jednom smeru i otišao da svoj život počne iz početka u Irskoj. On je pre toga živeo i radio u Beogradu i Novom Sadu, u Bosni i Hercegovini i u Sloveniji. Kako Matija kaže, život u Hrvatskoj nije toliko loš ukoliko ste zaposleni i sa visokim primanjima, ali to nažalost često nije slučaj, jer je veoma teško naći dobro plaćen posao. 

Na pitanje da li su mu se očekivanja ostvarila, kaže da definitivno jesu jer više nije okupiran stvarima kojima je bio dok je živeo na Balkanu. „Kod nas se smatra da je bitno platiti račune na vrijeme, a ja razmišljam gdje ću otputovati, gdje ću na godišnji, kako ću uživati u životu. Imam sada vremena da ulažem u sebe." 

Po njegovim rečima, u Irskoj čak i oni sa najmanjim primanjima žive komotnije od prosečno plaćenih ljudi na Balkanu. U Irskoj, na primer, dosta ljudi ne poseduje kreditnu karticu iz razloga što „to vide kao nekakvo zlo, to su novci koje oni nemaju i ne žele ni da ih troše". Dok se kod nas ljudi dovijaju kako da priušte najosnovnije stvari i plate poreze, Irci su u mogućnosti da bez kreditnih kartica uplate putovanje na Havaje.

Način života  u direktnoj je vezi sa odnosom poslodavca prema zaposlenima, ali i mentalitetom ljudi uopšte, koji njemu u Hrvatskoj nije odgovarao. U Irskoj, kao i u drugim zapadnim državama, fakultetsko obrazovanje se veoma ceni i poslodavci insistiraju na kvalitetnim studijama. Tako se, na primer, u Dablinu dosta govori o njihovom Triniti koledžu, organizuju se ture po samom kampusu, ali se on često pominje i na turama obilaska grada. 

Matija, međutim, smatra da je znanje ljudi sa naših prostora ipak veće, ali da se ono dovoljno ne ceni. „Meni se čini da je kod nas sve otišlo u nekakvom potpuno krivom smjeru. Stvari koje su plitke poštuju se više nego one koje imaju neku vrijednost.” Kako kaže, moguće je da su razlog tome politička i ekonomska situacija u našim zemljama. To dalje utiče i na poziciju zaposlenih.

S obzirom na to da nema puno posla, poslodavac je u mogućnosti da „izrabljuje zaposlene na 101 način". Njegovo iskustvo je da kod nas recimo prodavac, pored stvari koje su mu u opisu posla, mora da obavlja i druge stvari, na primer čišćenje. U Irskoj, sa druge strane, svako radi svoj posao, prodavci prodaju, a za čišćenje se plaćaju čistači. Ljudi su takođe u mogućnosti da menjaju posao, jer je uvek moguće naći drugo radno mesto.



Nastavak teksta možete pročitati u 34. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara