Kolumna Mihaila Crnobrnje

Doktorati

  • Broj 12, jul-avgust 2014.

  • Prof. dr Mihailo Crnobrnja

  • 0

Prošlog meseca, pored brda mulja koje su nanele reke u Srbiji, pojavio se mulj i u akademskoj zajednici, na najvišem mestu, među doktoratima. Jedan doktorat viđene i uticajne ličnosti okvalifikovan je kao plagijat. Za drugi, isto tako viđene ličnosti, sumnja se da uopšte postoji. U trenutku kad ovo pišem, nijedna od te dve priče nije do kraja završena. Ali ono što jeste isplivalo na videlo je činjenica da u nas ili ne postoje institucije i procedure koje bi ovakve probleme rešavale ili, ako postoje, da ne deluju. U uređenim zemljama ova bi se pitanja rešila na jedan od tri moguća načina.


Formirala bi se kompetentna komisija koja bi razmotrila slučaj i utvrdila činjenično stanje, nakon čega slede odgovarajuće konsekvence. Pozitivan ishod po osumnjičenog pere ljagu i sumnju i potvrđuje legalitet i legitimitet doktorata. Negativan ishod nosi sa sobom kaznene konsekvence. Treći način je da osoba pod sumnjom, suočena sa pritiskom istrage, demisionira, odnosno podnese ostavku, kao što je svojevremeno učinio predsednik Nemačke. 

Cela priča oko ova dva doktorata ima još jednu dimenziju i, po toj osnovi, moguće negativne posledice. Naime, oba doktorata su vezana za jedan privatni univerzitet u Beogradu. Već sam imao prilike da čujem komentare tipa „šta drugo očekivati od privatnih fakulteta/univerziteta", „možeš misliti kako je na osnovnim studijama kad se sa doktoratima tako igraju", i sl. Kao profesor na jednom privatnom fakultetu vrlo sam zainteresovan da se takva vrsta odijuma ne prenosi mehanički, odnosno da se ne promoviše teza: „državni fakultet = kvalitet, privatni fakultet = šljam". Raspodela kvaliteta, odnosno njegovog odsustva, nije mehanička, niti je tako direktno vezana za vlasničku strukturu. Ima kvaliteta i na državnim i na privatnim univerzitetima, kao što i na jednim i na drugim ima programa koji se time ne mogu pohvaliti.

Postoji institucija koja bi trebalo da vodi računa o kvalitetu studija i na državnim i na privatnim fakultetima/univerzitetima. To je akreditaciona komisija, kojoj se na uvid dostavljaju sve relevantne informacije, od sadržaja studijskih programa, do broja kvadratnih metara prostora po studentu. Koristeći određene kriterijume, komisija daje akreditaciju (pravo na izvođenje nastave), ukazuje na manjkavosti koje treba u nekom vremenu otkloniti, ili jednostavno ne daje akreditaciju i time dati fakultet usmerava ka gašenju. Ovaj se postupak sprovodi već više godina, ali i dalje opstaju programi, i državni i privatni, koji ne ispunjavaju postavljene kriterije koji bi trebalo da garantuju uspeh visokog školstva.

U prvom slučaju nema odgovarajućih institucija, u drugom one postoje, ali ne koriste svoj mandat i ovlašćenja kako treba. Rezultat je stagnacija kvaliteta visokoškolskog obrazovanja. I to sad, na početku dvadeset prvog veka, koji se naziva „vekom znanja" da bi se ukazalo na činjenicu da je danas znanje relativno važnije od ostalih faktora proizvodnje: rada, kapitala i zemlje. Džabe nam razvojne strategije, ukoliko se u ovom segmentu stanje ne popravi.
pošaljite komentar

Nema komentara