Stefan Anđelković, doktorand računarske biologije na Univerzitetu u Pitsburgu

Dopustio sam emocijama da mi nađu fokus

  • Broj 53, septembar 2018.

  • Dušica Jovanović

  • 0

Od prvih obeshrabrujućih koraka u oglednom odeljenju Matematičke gimnazije, kad je shvatio da svi znaju programiranje bolje od njega, preko studija fizike na Beogradskom univerzitetu, Stefan je stigao do master studija na Kembridžu, a potom i doktorata u Pitsburgu, Amerika. Njegova priča govori o tome kako je svuda moguće stići, ako znate kuda ste pošli

Da kvalitet i upornost uvek dočekaju svojih pet zlatnih minuta, kao što voda uvek nađe put i izbori se za svoj tok, dokazuje Stefan Anđelković, doktorand američkog Univerziteta u Pitsburgu na odseku za računarsku biologiju.

Međutim, taj njegov „naučni tok“ nije uvek imao jednostavan i predvidljiv put. Još kao učenik oglednog odeljenja Matematičke gimnazije u Beogradu, Stefan je bio fasciniran programiranjem, ali nije bio jedan od onih imaju najbolji računar, već je, kako kaže, koristio onaj koji „koči“ i na kome „seckaju igrice“, zbog čega je mislio da se nikada neće probiti u toj sferi.

Upisom naprednih master studija fizike na Kembridžu, tokom kojih se specijalizovao za fiziku visokih energija, odnosno fiziku elementarnih čestica, „Stefanov tok“ razbija još jednu tvrdu branu u vidu komentara da je taj akademski korak preveliki zalogaj za njega

„Kada sam krenuo u sedmi razred, okruženje je pomalo obeshrabrujuće delovalo na mene, u smislu da je bilo dosta vršnjaka koji su se već interesovali za računare, a ja nisam imao priliku da se u tu priču uključim ranije. Bilo je i onih koji su već sa strane učili da programiraju i u tom trenutku meni je bilo nepojmljivo da ću ja biti taj koji će jednog dana da programira“, priseća se Stefan, koji se, uprkos svemu, ipak potpuno posvetio onome što najviše voli.

Kako je još tada znao čime bi želeo da se bavi, upisuje studije fizike na Beogradskom univerzitetu, tokom kojih je, osim odličnih rezultata, zabeležio još jednu bitnu, životnu stvar, a to je da se pojedine stvari nikad ne smeju uzimati zdravo za gotovo.

„Pred kraj druge godine fakulteta mi se pojavio autoimuni poremećaj u oku i postojao je rizik da ću izgubiti vid. To je bio baš kritičan period i nisam znao šta mogu da očekujem, ali to je bio momenat kada sam shvatio da su zbog zdravlja svi moji planovi bazirani samo na pretpostavkama. U toj nezgodi sam pronašao svoj cilj i shvatio koliko mi je ključno to što radim.“

Upisom naprednih master studija fizike na Kembridžu, tokom kojih se specijalizovao za fiziku visokih energija, odnosno fiziku elementarnih čestica, „Stefanov tok“ razbija još jednu tvrdu branu u vidu komentara da je taj akademski korak preveliki zalogaj za njega.

„Nisam verovao njima, već svojim instinktima. Shvatio sam da treba vredno da radim, imajući na umu da u svetu postoje različite metrike - jedni ljudi cene određene stvari više ili manje, stoga sam znao da je veoma važno da pred komisijom prezentujem ono što oni žele da vide, tj. da predstavim one kvalitete koje oni traže, a ne one koji njih ne interesuju. Tako sam uspeo da upišem master studije na Kembridžu, iako su mnogi verovali da se to nikada neće desiti.“

Kako je znanje jedna od retkih stvari koja se deljenjem uvećava, Stefan je svoje iskustvo prenosio studentima pripremajući ih za takmičenje iz astronomije, a posebno ga je činilo srećnim što im je pružio podstrek i što su mnogi od njih danas nastavili obrazovanje na prestižnim univerzitetima.

Međutim, svoju mentorsku ulogu u budućnosti vidi na jedan moderniji i praktičniji način.

„Razmišljao sam kako bih mogao da pružim svoj doprinos ovde i primetio sam lepe primere u domaćoj IT zajednici, gde osnivači startapa često drže besplatna predavanja za mlađe programere čime unapređuju njihove veštine i znanje, koje oni dalje primenjuju u izgradnji svoje karijere, a što je po mom mišljenju ključni pokretač IT industrije u Srbiji. Zato razmišljam da se angažujem na sličan način, recimo da napravim onlajn platformu i dođem do zainteresovanih ljudi sa kojima bih podelio svoje znanje i iskustvo.“

Iako ne isključuje mogućnost da se po završetku doktorata zadrži u Americi, mladi naučnik za sada planira da se sa novim veštinama i kontaktima vrati u Srbiju i da osnivanjem startap realizuje sopstvene inovacije koje bi izvozio na svetsko tržište.

„Izvoz softvera je u velikom porastu i to se ceni, a mislim da je za otpočinjanje takve stvari u narednom periodu prilično zgodan trenutak, pošto se sve više kompanija sa Zapada odlučuje za usluge razvoja softvera iz istočne Evrope, a sve manje iz Indije i Kine, jer nisu opravdali poverenje po pitanju kvaliteta“, objašnjava Stefan, koji je neposredno pred odlazak u Ameriku zajedno sa grupom mladih talentovanih ljudi iz Srbije pokrenuo bioinformatički startap.

Nešto što mi nije delovalo privlačno pre nekoliko godina, sada mi je veoma interesantno i zato preporučujem mladima da budu otvoreni za nove, kreativne ideje i da se kreću po onim mestima gde će moći da se sretnu sa takvim stvarima

„Mi smo se bavili razvojem softvera uglavnom za genetske analize i za povezivanje genetskih podataka sa kliničkom slikom. Na taj način, pokušali smo da isporučimo rešenja koja bi pacijentima bila korisna kako bi ustanovili uzroke bolesti i kako bi im se prilagodila adekvatna terapija.“

Naredni stepenik Stefanove karijere orijentisan je na doktorski istraživački rad koji će biti usmeren na ispitivanje kauzalnosti u biomedicinskim podacima.

„Radiću na razvoju programa i algoritama za ispitivanje kauzalnosti u biomedicinskim podacima, što je veoma ozbiljno pitanje u naučnoj oblasti za koju se interesujem. Današnja veštačka inteligencija i mašinsko učenje se uglavnom bave probalističkim pristupom gde se uspostavlja veza između nekih fenomena. Međutim, ne ispituje se koji fenomen je uzrok čega, ili da li oni možda imaju zajednički uzrok, te da li uopšte postoji realna veza između njih, ili se oni javljaju igrom slučaja zajedno. Uticajni naučnici smatraju da veštačka inteligencija ne može da doživi svoj pun potencijal dok se ne uključi kauzalnost u priču, te da dok mi ne uključimo mehanizme da u tim podacima nađemo šta uzrokuje šta i u kom smeru idu te relacije, nećemo moći da napravimo veštačku inteligenciju koja će imati neku vrstu svesti.“

Iako se tokom školovanja i karijere suočavao sa mnogobrojnim izazovima, recept za dobre rezultate, konstantnost i balans pronašao je u igri srpskog teniskog asa Novaka Đokovića.

„Kao srednjoškolac učestvovao sam na takmičenju iz astronomije, ali nisam osvojio medalju, iako se to od mene očekivao i zato sam imao veliki pad samopouzdanja, a baš u tom periodu je Đoković imao pad forme. Međutim, on se ubrzo povratio ostvarivši nove rekorde, što je meni bila velika inspiracija. Primetio sam da je u tim pobedničkim mečevima više davao sebe i da je oslobađanjem emocija stvarao bolji fokus na to šta radi. Tako sam i ja dopustio svojim emocijama da mi pomognu da nađem svoj fokus, što je donelo odlične rezultate.“

Studirajući u inostranstvu, Stefan je primetio da se mladi i perspektivni ljudi osećaju komfornije tamo gde ima dovoljno finansija, te da mogu lakše da izraze svoj kreativni potencijal do kraja. S druge strane, ovde postoje mnoga ograničenja koja možda nisu odlučujući faktori kada se izoluju pojedinačno, ali integrisano mogu biti kočnica perspektivnim ljudima. Zato savetuje da je bitno da mladi pronađu svoj put i da se posvete onome što vole i gde mogu da daju svoj maksimum.

„Mladi treba što više da istražuju i isprobavaju nove stvari, kako bi znali šta je to što ih najviše zanima, jer se interesovanja vremenom menjaju. Nešto što mi nije delovalo privlačno pre nekoliko godina, sada mi je veoma interesantno i zato preporučujem mladima da budu otvoreni za nove, kreativne ideje i da se kreću po onim mestima gde će moći da se sretnu sa takvim stvarima“, zaključuje mladi naučnik koji se nepokolebljivo izborio za svoj „pravi tok“ kojim sad nezaustavljivo trči svoj naučni maraton.

 

pošaljite komentar

Nema komentara