Milan Knežević, vlasnik modne kuće Modus i član Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika

Država koja je protiv domaćih privrednika je antidržava

  • Broj 38, mart 2017

  • Miloš Obradović

  • 0

Sve subvencije počivaju na tome da Vlada izmešta odlučivanje iz institucija i čini ga diskrecionim. To ih čini plodnim tlom za korupciju. Čim nema univerzalno datih kriterijuma, čim se odlučuje lično, može se raditi o protežiranju, provizijama, partijskim intervencijama. Nikad nije urađena analiza efekata tih silnih subvencija

Prošlog meseca u novinama je osvanula vest da jedna indijska kompanija hoće da kupi finsku kompaniju PKC koja posluje i u Srbiji, u Smederevu. Dalje se nabraja pod kojim je sve uslovima PKC došao u Srbiju, pa se kaže da im je halu od 20.000 kvadrata izgradila opština i to iz kredita, pa im je obezbeđena kompletna infrastruktura po meri, zajedno sa prilaznim putevima. PKC plaća zakup 3,2 evra po kvadratu bez PDV-a, ali ne plaća naknade za korišćenje građevinskog zemljišta kao ni ostale takse, porez na imovinu ili premije osiguranja, jer sve plaća grad. Milan Knežević, vlasnik modne kuće Modus i član Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, kaže da od muke nije mogao da pročita do kraja šta je sve država dala stranom investitoru.

Protivite se subvencionisanju stranih investitora još od kada ih je bivši ministar Mlađan Dinkić uveo u ekonomsku politiku Srbije. Zašto?

Kao prvo tu je pravni aspekt, a to je da su sve subvencije protivustavne, jer Ustav garantuje jednakost svih privrednih subjekata na tržištu Srbije. Diskriminišu se domaći privrednici u korist stranih privrednika. U masi odobrenih subvencija, 75 odsto vrednosti je dodeljeno stranim investitorima, iako je domaćih pojedinačno više, ali sa daleko manjim iznosima. Zatim i među domaćim firmama diskriminišu se one koje ne dobiju subvenciju, u odnosu na one koje dobiju subvenciju.

Ispostavlja se da privrednici koji uplaćuju novac u budžet radi ostvarenja javnih interesa zapravo finansiraju svoju konkurenciju. Takva situacija da se diskreciono dodeljuju podsticaji, ne postoji nigde. U normalnim zemljama se podstiče ceo sektor i daju se subvencije svim preduzećima u tom sektoru. Sve subvencije počivaju na tome da Vlada izmešta odlučivanje iz institucija i čini ga diskrecionim. To ih čini plodnim tlom za korupciju. Čim nema univerzalno datih kriterijuma, čim se odlučuje lično, može se raditi o protežiranju, provizijama, partijskim intervencijama.

Drugo, Zakon o inostranim ulaganjima kaže da Vlada ima pravo da oslobodi investitora carine na uvoz opreme i to iako je već postojao Zakon o carini kojim se ne predviđa da iko uopšte može biti oslobođen carine. Oni donose nezakonit zakon koji je u koliziji sa već postojećim zakonima.

A kakvi su ekonomski efekti tih podsticaja?

Nikada nije urađena procena nijednog efekta podsticaja stranim investitorima. Skoro je jedan ekonomista iz Niša radio neko istraživanje i ispostavilo se da je u zadnjih osam godina od kada se subvencije dodeljuju stopa nezaposlenosti pala za svega šest odsto, a zabeležen je i pad produktivnosti. Takođe, prosečno radno mesto je koštalo oko 4.500 evra. Ja sam javno pozvao premijera da svim domaćim preduzetnicima i malim preduzećima da po 4.000 evra po zaposlenom i mi ćemo u jednom danu zaposliti sve nezaposlene.  Pri tome nije bitno hoće li ih zaposliti Jura ili ja. Kada strani investitori ulažu to je dobrodošlo, ali ovo nisu strane investicije, ovo su investicije države.

Apsolutna je neistina da se subvencije vraćaju kroz poreze i doprinose. Država će za te radnike morati da isplati penzije, a zdravstveni doprinosi služe da se plati lečenje tih radnika. Jedino što država ima prihoda od toga je 12 odsto poreza na zarade. Imaju one i svojih koristi, da se socijalno zbrinu ljudi, da zarađuju, ali nijednu subvenciju od 5.000 evra po radnom mestu država ne može vratiti ni za 15 godina. Postavlja se pitanje zašto bi to uopšte i radila. Sve te strane firme rade po principu protočnog bojlera. Država obezbedi infrastrukturu, plati od 5.000 do 25.000 evra po zaposlenom, a kada isteknu subvencije, one se pokupe i odu dalje. Imamo Fiat koji je dobio sve od države, a neto devizni priliv Fiata bio je u 2015. 110 miliona evra. To je manje od neto deviznog priliva od izvoza malina. On jeste najveći izvoznik, ali je i najveći uvoznik. Među 10 najvećih izvoznika, devet su i najveći uvoznici.

Pored toga, kada ti strani investitori dođu, ponude nešto veće plate jer dobijaju subvencije i onda uzimaju radnu snagu od domaćih privrednika koji još rade.



Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija.

pošaljite komentar

Nema komentara