Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Društvo bez srednje klase je osuđeno na propast

  • Broj 41, jun 2017

  • Dijana Ivanov Kadić

  • 0

Mi više nemamo ni kvalifikovane majstore. Obrazovani odlaze iz zemlje, a proces školovanja traje godinama. Da bismo iškolovali vrhunskog doktora, potrebno je usavršavanje od dvadeset godina. Šta bi nama pomoglo i da imamo vrhunsku tehnologiju, kad nema ko da radi. Društvo koje je izgubilo stabilnu srednju klasu, osuđeno je na propast. Mislim da Zapad svesno snižava nivo kvalifikacija u zemljama poput naše

Ovdašnje vlasti prečesto koriste reč reforme, a zapravo su na tom planu malo šta uradile. Pitanje je da li oni uopšte znaju šta hoće i šta podrazumevaju stvarne reforme. A odgovor zašto je to tako verovatno leži u činjenici da smo mi u Srbiji taoci političkih partija. Teško je očekivati da se ozbiljan posao može uraditi u zemlji u kojoj se na godišnjem nivou raspisuju izbori. Političari koji dolaze na vlast više su zabrinuti kako da u što kraćem vremenskom periodu obezbede brze i vidljive rezultate kojima će se hvaliti pred građanima, nego da suštinski menjaju stvari. Njihov osnovni cilj je još jedan četvorogodišnji mandat. 

U ekonomskom i razvojnom smislu mi još uvek tumaramo u dvadesetom veku, ovim rečima stanje u srpskoj privredi opisuje profesor Ljubodrag Savić sa Ekonomskog fakulteta, koji je nedavno objavio udžbenik „Ekonomika industrije".  


Hoćete da kažete da smo se mi zaglavili na putu između reformi i populizma?

Nažalost, tako je. Samo je populizam nekad naglašeniji. Doduše, ne bih mogao da kažem da su oni koji su došli na vlast petog oktobra u startu bili populisti. Ne ulazeći u raspravu da li su se meni sviđale njihove ideje ili ne, mora im se priznati odlučnost da urade ono što su zamislili. Koncept koji su tada oblikovali, sprovodili su gotovo brutalno, rekao bih najviše na štetu građana. Setimo se samo privatizacije. PKB je paradigma politike koja se sprovodi još od 2001.godine. On je nekada bio okosnica razvoja i zapošljavanja. Bavio se primarnom ratarskom i stočarskom proizvodnjom, imao je fabrike za preradu hrane, banku, trgovinu, institut, transport i ostale neophodne prateće delatnosti. Osim izvoza zdrave i kvalitetne hrane, svetu je prodavao i tehnologiju po sistemu "ključ u ruke”. Petooktobarske vlasti su iz njega prodavale sve što je najbolje, a sada smo došli u situaciju da se nudi ono što je preostalo, po sistemu - hajde da se rešimo još jednog problema.


Godinama govorite o potrebi za reindustrijalizacijom. Nedavno ste mi rekli da na nju mnogi gledaju sa podsmehom, da li zbog toga što ih podseća na socrealizam?

I ja kao čovek sa priličnim iskustvom imam mnogo zamerki na Brozovu vladavinu. Međutim, ako gledamo iz ekonomskog ugla, ne treba zaboraviti da je u to vreme u svakom većem gradu u Srbiji postojala najmanje jedna fabrika koja je zapošljavala nekoliko hiljada ljudi, plate su bile redovne i svako je mogao da se besplatno školuje i leči. Kako to danas zvuči našim radnicima koji u novom sistemu nemaju ni siguran posao, ni primanja, zdravstveno i penziono osiguranje? Dobar deo domaćih giganata je počeo da propada devedesetih godina, a sada gotovo da nemamo velike fabrike. 

Sve socijalističke zemlje su posle pada Berlinskog zida i tokom tranzicije prošle kroz fazu kolebanja, ali se većina njih brzo oporavila upravo zahvaljujući razvoju industrije. Uzmimo kao primer Češku. Oni su 93.godine Škodu prodali nemačkom Folksvagenu uz obavezu da najmanje 60 odsto delova bude proizvedeno u Češkoj. Nemci su u Škodu uložili devet milijardi evra dok nisu postali jedini vlasnici. Pronašao sam podatak da je pred ekonomsku krizu Škoda imala izvoz od 11 milijardi dolara, a toliki je bio izvoz cele Srbije! 

Poređenja radi, daleke 1990. godine i naš i češki izvoz je bio oko šest milijardi dolara. Srbija danas ima 15 milijardi dolara izvoza, što se predstavlja kao spektakularan rezultat, a Češka 175 milijardi. Dakle, naši političari nikako da razumeju šta je njihova misija. Ne treba imati mnogo pameti, dovoljno je gledati šta svet oko nas radi.



Nastavak teksta možete pročitati u 41. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara