Neprijatelji

Dušmani su u sopstvenim redovima

  • Broj 67, januar 2020.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Većinu zavada stvarala sam upravo ispoljavanjem u medijima, te što sam obeledanjivala identitet pojedinih, a bez saglasnosti imenovanih, te što sam otkrivala previše intimni sadržaj mimo autorizacije, te što sam ovo činila nezgrapno, bez pijeteta prema poverenom... Jesam se o takve ogrešila, priznajem, ali bez namere da ih povredim

Malo je stvari oko kojih sam neopozivo sigurna i spram njih imam jasan stav. Kod mene sve može da bude i ovako i onako, zavisno od trenutnog raspoloženja i moći ubeđivanja sagovornika, dok „rasuđujem" putem osećaja u stomaku, čime mogu da razlučim samo prijatnu od suprotne pojave. Dakle, nisam baš neki racionalni tip osobe, ali  nekako uspevam da opstajavam kao društveno biće, možda i zato što me nije sramota da drugog pitam kad nešto ne znam ili ne shvatam.

Međutim, po jednom jedinom pitanju nemam dileme, a to je vera u Boga, što nije stvar razuma, ni činjenicama dokaziva problematika. Iako tu višu silu zovem Isusom Hristom, on za mene nema baš sve biblijske karakteristike, već mu dodajem i svoga kolorita, kao i paganskog aspekta. 

Zapravo, onaj kome se molim izlazi iz okvira oba Zaveta, pisanih u metaforama, a zaslužnih što ne mogu da skapiram mnoge od preporuka za vladanje dostojno hrišćanina. Jedna od tih sugestija je „molite se za neprijatelje svoje", gde me upravo zbunjuje objekat predložene radnje. Jer, u koncept neprijatelja ne verujem, već držim da čovek može da naudi isključivo samom sebi.

„Šta god da ti neko čini, ti možeš da okreneš na svoje dobro", zapodenula sam razgovor na datu temu sa svojim čovekom, tražeći mu da mi razjasni ko bi, u mom slučaju, mogao da bude pokriven opisom „neprijatelj". „Pa, evo, recimo, nova devojka tvog bivšeg partnera", odgovorio mi je nakon kraćeg razmišljanja, jer ona mi ga je, kao, „ukrala". Još uvek ranjiva zbog tog raskida, složila sam se sa njegovom konstatacijom, jer ipak me on najbolje poznaje.

Onda sam ovo tumačenje spornog pitanja danima muljala po glavi, pa mi se rodila sledeća misao: da sam tog bivšeg stvarno volela, onda bih se radovala njegovoj sreći, pa makar ona bila i sa drugom ženom. A ako nisam, već sam s njim bila iz patoloških razloga, sreća bi proistekla baš iz razlaza. Tako je ovaj primer neprijateljstva što ga je izbunario moj aktuelni dragan, odbačen nepobitno. 
Ubrzo potom jedno je glasilo za koje sam vezana zapalo u nevolje, do mere da je kod mene izazvan strah od njegovog gašenja, pa me je skolao neopisiv nespokoj. Taman sam se malo skrasila, ušuškala profesionalno i finansijski i evo me opet na početku  – već sam se videla kako obilazim razne redakcije i gledam oglase za radnice u pekarama i trafikama. 

Budući da, u skladu sa uvodom, situacije tumačim na magijskoj osnovi, krenuh da se prisećam čime sam takvu karmu zaslužila. Pa se setih jedne, sada bivše prijateljice, što me je oterala dođavola rečima: „Želim ti sve najgore". Jer sam ovakva i onakva, ukratko đubre od čoveka, a sve zato što joj nisam pokazala dovoljno pažnje, po njenim kriterijumima, a mom doživljaju uzroka zameranja.
U istom ključu, već sam je videla kako mi „sveću pali naopačke", kako se kaže za nekog ko aktivno pristupa ritualnom neprijateljstvu. Ne znam kako to praktično izgleda, ali slutim da uz čin idu i konkretne želje primerene animozitetu, pa i da mi propadne posao, a mene gubitak povuče u provaliju (što sam i zaslužila, po njenom poimanju).

Nastavak teksta možete pročitati u 67. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara