Zašto stalno gubim stvari

Gde se denuše ti silni brushalteri

  • Broj 64, oktobar 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Pola svog poluvekovnog života provela sam tražeći stvari koje sam prethodno, ne znam ni sama kako, negde pogubila. Nekad ih nađem, nekad moram da kupim nove. Zašto se to događa? Psihijatar ima jedno mišljenje, ja imam drugo

Kada bi negde, makar u nekom paralelnom univerzumu, postojalo zborno mesto za sve stvari koje sam u životu izgubila, mislim da bi bilo prostrano poput Kunstrans depoa, koji je Narodni muzej davno iznajmio zbog potreba rekonstrukcije. Iznajmio i platio, ili je platila država na osnovu tužbe, a da ga Muzej nije iskoristio, što nije važno za moju „ispovest". Ali je bitan tok mojih misli koji me odmah odvlači u digresiju, a odgovoran je za posmatranu naviku. 

„Gubljenje znači manjak kontrole nad postupcima i, u krajnjoj liniji, nad životom", objasnio mi je moj psihoterapeut, ne trepnuvši. Da je drugačije, ne bih ni sedela naspram njega iz nedelje u nedelju, pomislih kasnije, kad sam se malo sabrala. Od kontrole i bežim, najčešće u alkohol, jer hoću da odlepim pod pritiskom, rekoh mu tada, zarozana od suza bespomoćnosti.

Ali čovek bez kontrole ne može, zbog toga je smislio mere, omeđio vreme i prostor, nadenuo ime stvarima i apstrakcijama, kako bi se bolje na ovom svetu snašao, „sajko" mi je problematiku dalje protumačio. Od toga mi ne bi lakše, pogotovo što je dodao da „samo ja znam prauzrok" svoje boleštine i shodno tome – način da je uklonim. Stoga pribegavam novinarskom tekstu, najboljoj terapiji od svih oprobanih.
„Kada je sve to počelo", pokušavam da u srž proniknem sa njegove „profi" pozicije. Sećanje me napregnuto vraća u vremena kad sam gubila brushaltere, a da nigde i ni sa kim nisam noćila. Kako je to moguće, pitala sam se tada, u periodu ranog puberteta, ne nalazeći odgovor (kao ni grudnjake). Sada, sa nešto više znanja o mehanizmima unutrašnje egzistencije, optužila bih podsvest za volšebnu pojavu, koja me prati do danas, u raznim inkarnacijama.

Naime, kada su stale da mi džikljaju grudi, većina drugarica bile su ravne ko  daske. Baba, a ona me je mahom vaspitavala, kupila mi je čvrst oklopčić marke Lisca, da mi se mrske izrasline ne bi otromboljile. Grudnjak se kopčao širokim zahvatom koji se video ispod majice, pa ja – čim na vrata, odmah ga skinem, da se ne blamiram pred dečacima. 

Jer i onoj šaci jada devojčica što je tada nosila pomenuta pomagala, na leđima se nazirala samo tračica, dok je meni štrčala budževina široka 10 centimetara. Zato bih se brushaltera brže-bolje ratosiljala, zato i postala pogurena, da sakrijem ono čime me je priroda obdarila. Hvala joj, nije morala.

Dalje, gubila sam flomastere, mora da je tako jer ih inače ne bih uvek tražila od oca, kad ga vidim svake prve subote u mesecu. Razveden od moje majke, on je odgovorno insistirao na kupovini garderobe, ali je moja jedina potreba bilo sredstvo za crtanje. Verovatno da što dalje odlutam od sveta realnosti.

Već tada sam teško pamtila imena novoupoznanih, pa sam se divila jednom drugu koji je svaku rečenicu obraćanja završavao imenom adresiranog. „Odlična vežba", zaključila sam, ne uspevajući da je i sama sistematično primenjujem. Ali, ako za reper normalnosti uzimamo većinu, tad nisam u problemu: mnogo je više onih što se vade da „pamte lica, dok se imena ne sećaju".

Ali, ja ne pamtim ni lica, već mi se tipski stapaju, pa kad nekog sretnem, jedino što znam, i to po osećaju, jeste utisak da li mi je bio simpatičan. Najčešće ga pustim da sam otkrije kontekst našeg poznavanja, ali nekada ni to ne pali, pogotovo kada ga zamenim sa nekim drugim, tipski sličnim.

Tako sam jednom pola sata čavrljala sa jednom ženicom, da bi ona zabezeknuto provalila da nemam pojma sa kim razgovaram. Sramota mi je gorela od stomaka do ušiju. Glupavo sam se iscerila i opravdala „stotinama obaveza". Od tad je prema meni vrlo uzdržana.

Još je bilo grđe i gore kad sam pomislila da znam jednog koji je isto mislio za mene na nekoj žurci i sve je išlo u kurtoaznom tonu dok me nije pitao gde kupujem filtere za bazen. E, preko toga nisam mogla da pređem izigravajući drugog, pa sam mu priznala da me je sa nekim zamenio. I on se nadurio, ko da sam ja kriva što nemam bazen.

To me je uverilo da ni po pitanju brkanja lica nisam usamljena, ali ja ne bih da delujem uobražena, kao neka zvezda što se kreće međ’ običnim smrtnicima, pa se trudim iz sve snage da se prisetim šire slike. A kad mi uspe, od mene nema ponosnije.  E sad, da l’ opisano ima bilo kakve veze sa gubljenjem predmeta, ne znam, a „doca" nije tu da me bar malo usmeri. Koincidenciju ipak vidim u jednom: slično sam puna sebe kada se kući vratim sa svim stvarima na okupu. Kad negde ne ostavim kišobran, jaknu, džemper...

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara