Milica Bisić, poreski stručnjak, FEFA & KPMG

Građani glasaju odlaskom iz Srbije

Ljudi, privatnici, ne veruju, neće da ulože novac ovde. Kao prvo, nisu poštovani. Kao drugo, zakoni su danas ovakvi, a sutra je pitanje kakvi će biti. Da li će biti sprovođeni i takvi kakvi su? Za svaku normalnu investiciju treba najmanje pet godina, samo dok ne počnu neke pare da se vraćaju. Dok napravite fabriku, pa razvijete proizvod, pa vratite kredite i investiciju, prava zarada počinje posle desetak godina. A kod nas, za deset godina - ko živ ko mrtav

Poslednjih 15-20 godina iznova se pojavljuju isti zahtevi privrede, da se smanji poresko opterećenje rada. O tome da li je to moguće i na koji način, kao i šta je neophodno da konačno dobijemo efikasnu poresku upravu, za „Novu ekonomiju" govori Milica Bisić, profesorka na FEFA i saradnica konsultantske kuće KPMG

Smanjenje opterećenja na zarade je tema već najmanje 15 godina, a posebno je aktuelno otkada imamo suficit u budžetu. U kojoj meri je izvodljivo značajnije smanjenje poreza i doprinosa?

To je večita tema poslednjih 20 godina. Od 2000. godine i jeste došlo do nekog smanjenja nameta, ali privrednici nisu zadovoljni. Kod nas se porede porezi i doprinosi u odnosu na prosečnu neto zaradu koji iznose 62 odsto, ali je međunarodno uporediv pokazatelj udeo poreza i doprinosa u bruto plati. Kod nas je taj odnos 38 odsto i po njemu smo mi otprilike na sredini. Nemamo najmanje poreze i doprinose, ali daleko od toga da imamo najveće, čak i u regionu. U Makedoniji je recimo opterećenje manje, ali da li je to dovelo do manje nezaposlenosti nego kod nas? Ne baš. Nije to povezano tako direktno, niti je kod nas to opterećenje toliko veliko da smo nekonkurentni u odnosu na druge zemlje. 

Ne ulazeći u to da li je to opterećenje veliko ili malo, suština problema je da ukoliko želimo da  značajnije smanjimo opterećenje, treba da razlikujemo porez na zaradu i doprinose.

Porez na prosečnu zaradu iznosi efektivno sedam odsto. Poreska stopa jeste 10 odsto, ali kada se uračuna neoporezivi deo od 15.300 dinara, efektivna stopa je sedam odsto. Doprinosi su 32 odsto od bruto plate. Znači u ukupnim nametima porez čini svega 17 odsto, a doprinosi 83 odsto opterećenja zarade. To znači da i ako potpuno ukinemo porez na zarade, opterećenje na neto platu će biti oko 58 odsto, što je više od zahteva privrede. To znači da je za značajno smanjenje opterećenja potrebno smanjiti stope doprinosa. A u suštini to znači i da bi moralo da dođe do revizije prava iz socijalnog osiguranja i potpuno drugačijeg načina njegovog finansiranja. Penziona prava su već prilično revidirana sa penalima po osnovu prevremene penzije i sa umanjenjima, pa i povećanjima penzija koja u suštini menjaju prava penzionera s obzirom na to koliko su plaćali doprinose. S druge strane, da bi se bilo šta radilo sa penzijskim doprinosima ogromna sredstva su potrebna, pa po mom mišljenju, u dogledno vreme prostora za veće promene nema. Šta god da se uradi, morao bi da se napravi presek: tekućim penzionerima i onima koji su blizu penzije morate da isplaćujete njihove penzije i to bi trajalo prilično dugo, a prilično bi i koštalo.

Sistem koji bi se možda mogao uvesti podrazumeva potpunu promenu shvatanja penzije i načina života. To je socijalna penzija. Tu država obezbeđuje minimum jednak za sve. To podrazumeva da stanovništvo razume da mora da investira. Onda se postavlja pitanje koliko vi ovde imate prilika za investiranje, osim da kupite stan pa da ga izdajete. 
Mislim da kada je reč o penzionom osiguranju, nije realno da se dođe do značajne reforme. To je ozbiljna reforma za koju su potrebna ogromna sredstva i politički konsenzus jer podrazumeva drugačije obaveze države u odnosu na penziju i drugačiju odgovornost pojedinca u odnosu na svoju starost.

Privrednici su prošle godine kada se pravio budžet tražili da se opterećenje smanji na 46 odsto prosečne plate.

Da bi to bilo moguće, potrebno je povećanje nekog drugog poreza.

To bi značilo da se penzije nadomešćuju iz budžeta?

Tako je. Jeste da se mi u poslednje vreme hvalimo postignutim suficitom, pri čemu nisam sigurna da je suficit države po definiciji dobro imati, ali to nije trajni rezultat, pa da možete očekivati da se iz privremenog viška trajno finansira takva mera.

Šta sa doprinosom za zdravstveno osiguranje?

Kod zdravstvenog doprinosa postoji mogućnost da se deo uredi tako da podrazumeva potpunu promenu načina finansiranja zdravstvenog osiguranja. Ako bismo ukinuli zdravstveni doprinos, opterećenje na zarade (bruto) bi moglo da se svede na 40 i nešto odsto, ali opet bi morao odnekud da se nadoknadi deo para.

Jedna od ideja je bila da se porez na zarade poveća sa 10 na 15 odsto i ukine doprinos za zdravstvo, pri čemu bi se jedan deo finansirao iz budžeta. To bi u fiskalnom smislu moglo biti održivo, ali je onda nužna promena finansiranja zdravstvenog sistema. Tada bi osiguranici bili svi rezidenti koji plaćaju porez u Srbiji. Onda bi RFZO morao da se transformiše u direkciju koja se isključivo bavi trošenjem budžeta zdravstvenog osiguranja. Tada bi moralo mnogo bolje da se planira i povećala bi se odgovornost. Ako ne bi bilo dovoljno para, znalo bi se ko je kriv; ili oni koji nisu dobro isplanirali ili Ministarstvo finansija ili Skupština koja nije odobrila dovoljno novca iz budžeta. 

Znači od značajnijeg smanjenja opterećenja zarada bez velikih reformi nema ništa?

Ispunjenje zahteva za smanjenje poreza i doprinosa na 40 ili 50 odsto bez dopunskih mera (povećanje nekog drugog poreza, reforma načina finansiranja socijalnog osiguranja, …) ne bi bilo ozbiljno, jer ne bi bilo održivo i stvorilo bi ogromne probleme u drugim oblastima kao što je zdravstveno osiguranje, koje je i inače u problemu. Nama sada svi zdravstveni radnici, od lekara do sestara - odoše. Uskoro neće imati ko da nas leči. To je i logično pošto su im plate male. Ako hoćete kvalitetnu državnu i privatnu zdravstvenu zaštitu, vi tim ljudima morate da platite.

Da li onda ima prostora za progresivni porez na dohodak? Često se pominju primeri skandinavskih zemalja gde su velike plate mnogo više oporezovane nego manje, dok kod nas, kažu, država više uzima od siromašnijih nego od bogatih.

Prvo naš poreski sistem nije linearan. Ljudi često zaboravljaju godišnji porez na dohodak.

Ali njega veoma malo ljudi plaća.

To govori da smo siromašni. Kada posmatramo samo porez, bez doprinosa,  prvo imamo neoporezivi iznos plate od 15.300 dinara. Onda oni koji imaju plate do limita za godišnji porez na dohodak imaju porez na platu od 10 odsto. Oni koji imaju plate u iznosu od tri do šest prosečnih plata plaćaju još 10 odsto na neto zaradu za godišnji porez na dohodak (ukupno oko 14 odsto), a oni koji primaju više od šest prosečnih plata imaju godišnji porez na dohodak od još 15 odsto ili ukupno negde oko 17 odsto. S druge strane, vlasnici firmi plaćaju prvo porez na dobit 15 odsto, a zatim i porez na dividendu još 15 odsto, što je ukupno negde 28-29 odsto. Dakle, oni plaćaju još veći porez. Znači, postoji progresija.
Druga stvar je da onaj ko ima platu u visini tri prosečne, nije baš mnogo bogat čovek. A opet i njih ima malo, jer smo prosto siromašna zemlja. 
Ali šta bismo dobili ako bismo onu nekolicinu koja plaća godišnji porez naterali da plaćaju porez od 50 odsto? To ne bi donelo ništa posebno u budžet.
Postojala je ideja da se porez na sve zarade poveća na 20 odsto, pa da se u okviru njega uvede progresija. Opet to je mali broj ljudi i to ne može biti značajan izvor prihoda ni za šta. Može biti dobra priča, evo sad će ovi što zarađuju mnogo da plate mnogo, ali ništa više. S druge strane, ekonomski gledano velika progresija destimuliše visoko kvalifikovane i sposobne da rade, jer što bi oni više radili, kad će pola dodatne zarade da ode državi.

Važno je shvatiti da je porez dužnost. Porez nikada ne možete da volite, ali mora postoji poreski moral. Koliko god poreska administracija bila efikasna, ne možete samo prisilom naplatiti porez. Kao prvo, obveznici treba da poštuju državu, da veruju da će njihove malverzacije biti otkrivene i kažnjene i tu je uloga poreske administracije.

Šta je važnije za sprečavanje utaje poreza - visoke kazne, ili veća mogućnost otkrivanja i kažnjavanje?

Važnija je verovatnoća otkrića, jer šta vredi visoka kazna ako znate da je verovatnoća da se otkrije utaja mala. S druge strane, ako je nagrada velika, a verovatnoća da vas uhvate mala, biće utaje. Zato je važna efikasna poreska uprava i ona predstavlja podsticaj za dobrovoljnost plaćanja poreza.
Ali ništa manje važno je uverenje građana da se taj novac koji se prikupi porezom dobro troši. Kada vi vidite da dobijate dobru zdravstvenu zaštitu, da vam deca idu u bezbedne škole u kojima su profesori zadovoljni i posvećeni deci, kada u državnoj upravi brzo i lako dobijete ono što vam treba, to podstiče poreski moral. S druge strane, deli ljude na one koji neće da plate porez, kojih uvek i svuda ima i na one koji plaćaju i veći je odijum društva prema onima koji neće da plaćaju.

Kakav je poreski moral kod nas?

Veoma nizak. Nezavisno od kvaliteta javnih usluga i vlasti, svest o tome je niska. Mi smo jako kratko u kapitalizmu, svega dvadesetak godina. U socijalizmu privatna svojina nije bila značajna, a poreze su plaćale samo zanatlije. Svi ostali smo plaćali porez na zarade, koji su plaćale firme za nas. Mi još nemamo odnos prema privatnom poslu, niti prema zaradi, niti poštujemo one koji zarađuju, naprotiv. Svi privatnici se smatraju lopovima. Privatnik deluje kao pogrdna reč. 
Drugi uzrok je što sama vlast, i to sve vlade poslednjih dvadesetak godina, ima istu svest. Tome svedoče stalno neke amnestije. Te se otpisuju dugovi za porez, te reprogrami. Postoji dužnička psihologija. Poslednji primer su krediti u švajcarcima za koje je država platila deo. U vreme uzimanja kredita u švajcarcima,  tadašnji guverner NBS Jelašić je upozoravao da se oni ne uzimaju. Ako vaše plate nisu ni na koji način vezane za valutu u kojoj se zadužujete, sigurno ćete u jednom trenutku upasti u makaze. To je kocka. Jeste tim ljudima teško, ali zašto mi kao poreski obveznici da snosimo posledice? Dok god vlada logika da svi (poreski obveznici) treba da snose trošak pojedinačnih grešaka, nema poreskog morala. Drugo, nema ni odgovornosti, koja je deo koncepta tržišne ekonomije. Ja sam za sebe odgovorna, a ne država. Država mora da radi kako treba, jer je za to plaćam. Ako je država obezbedila zakone, ako me zaštitila i ako ja platim sve obaveze, onda je moj izbor kako ću živeti. Treba reći i da naš narod glasa o tome. I to glasa odlaskom iz zemlje. Zašto ti isti ljudi koji odu u inostranstvo, tamo zarađuju i plaćaju porez, ne mogu to da rade ovde? Zato što ovde nešto smeta. 

Šta je to što smeta?

Neuređenost i odsustvo izvesnosti. Mi donosimo dobre ili loše odluke u zavisnosti od toga da li smo pametni, informisani, skloni riziku, ali rizik koji se ovde javlja je sistemski. Nema veze sa mnom, nego sa ukupnim okruženjem. Najbolji primer su privatne investicije. Domaće privatne investicije iznose sedam odsto BDP-a. To je katastrofa. 

Da li je takva privreda zdrava i održiva?

To je samo simptom. Ljudi, privatnici, ne veruju, neće da ulože novac ovde. Kao prvo, nisu poštovani. Kao drugo, zakoni su danas ovakvi, a sutra je pitanje kakvi će biti. Da li će biti sprovođeni i takvi kakvi su? Za svaku normalnu investiciju treba najmanje pet godina, samo dok ne počnu neke pare da se vraćaju. Dok napravite fabriku, pa razvijete proizvod, pa vratite kredite i investiciju, prava zarada počinje posle desetak godina. A kod nas, za deset godina - ko živ ko mrtav. Stabilnost i izvesnost su ključni zadaci države. Da li su pravila dobro definisana, da li se poštuju? Očigledno ne, jer ljudi stalno odlaze.

Kako ocenjujete aktuelnu reformu Poreske uprave?

Poreska uprava od kad je napravljena 2003. godine, stalno je u nekim reformama i to uglavnom ad hok reformama. Prelazak na elektronske poreske prijave je veliko unapređenje, ne samo za poreske obveznike, već to podrazumeva i elektronsko knjiženje obaveza, nema papira, grešaka u unosima. Tekuća reforma pod dodatnim nadzorom MMF-a trebalo bi da dovede do stvarno različitog funkcionisanja Poreske uprave. Sadašnja reforma podrazumeva suštinski funkcionalnu reorganizaciju. Da li će ona uspeti, zavisi od toga da li će se sve svesti na smanjenje broja filijala, što onda može biti samo loše, jer imate manju mogućnost kontakta sa poreznikom. Suštinski treba da se napravi razlika između funkcionalne organizacije i mesta rada. Ako imate funkciju kontrole koja je centralizovana, znači da u centrali sede ljudi zaduženi za analizu rizika koji prave plan kontrole i koji spuštaju naloge, idealno, elektronskim putem. Još bolje je ako imate algoritam koji pravi skup obveznika iz kog birate koga ćete da kontrolišete. Kao prvo, algoritam je sveobuhvatan u zavisnosti od količine podataka koje u njega ubacite, ali još važnije on je nepristrasan, što je ključno za poštovanje rada Poreske uprave. Sam inspektor može da sedi bilo gde. Mesna nadležnost koja kod nas preovlađuje ne bi trebalo da utiče na postupanje inspektora. Ako ja podnesem poresku prijavu elektronski, mene se ne tiče na kojoj opštini će se kontrolisati moja prijava. Teritorijalna raspodela je važna da bi se znalo koliko je na kojoj opštini ili drugoj teritoriji prikupljeno poreza, ali to je informacija koja može da posluži vođenju ekonomske politike ili oceni rada nadležnih organa, i ništa više.

U Poreskoj upravi kažu da bi smanjivanje broja filijala trebalo da ujednači postupanje inspektora.

Različito postupanje je pitanje organizacije rada uprave i sposobnosti centrale da rukovodi time. Kada imate teritorijalnu nadležnost, onda je neposredni rukovodilac inspektoru šef filijale, a ne šef kontrole. Inspektor može da ostane na istom mestu samo treba odrediti da mu šef bude rukovodilac kontrole.
Bitno je da se poslovni procesi unaprede. Recimo preknjižavanje. To je noćna mora i za obveznike i za upravu. To može da se unapredi. Postoje poreske uprave u kojima obveznik ima svoj nalog kome može da pristupi slično kao kod elektronskog bankarstva. U svom nalogu možete da vidite sve račune. Možete da imate svoje poštansko sanduče u kome uprava može da vam dostavlja poreska rešenja, potvrde... Postoji opcija i da obveznik sam pretplate sa jednog računa prebacuje na drugi račun. Sada imate situaciju da ne možete da tražite preknjižavanje ukoliko niste dospeli u dug na drugom računu, a znate da će vam obaveza dospeti za dva dana. Ako imate pretplatu pre nego što je nastao dug na drugom računu, onda se ne računa kamata. Ali se kamata ne briše sistemski nego podnosite zahtev, pa oni proveravaju, pa vam onda preknjiže, pa storniraju kamatu. Meni je poznat slučaj gde je fizičko lice plaćalo na pogrešan račun porez, pošto je bilo nekih promena i na jednom računu se pojavila pretplata, a na drugom dug. Preknjižavanje je trajalo šest meseci. To njemu možda nije smetalo, ali zamislite firmu kojoj treba potvrda Poreske uprave da ne duguje za porez da bi se javila na nekom tenderu. Sada je sam proces tako definisan, pa Uprava mora tako da radi.

U Poreskoj upravi se žale već dugo da nemaju dovoljno ljudi, uopšte na ljudske kapacitete. Deluje kao da se odugovlači sa osposobljavanjem Poreske uprave. Zašto?

To govori u prilog tome kako se odnosimo prema porezu. Poreska uprava bi trebalo da bude jedna od najvažnijih institucija države. Počev od toga gde joj je sedište, do toga koliko ljudi imaju i kolike su im plate. Odnos prema njima je otprilike kao i prema zdravstvu. Što nije dobro. Bez obzira na ideju i politiku - ko god se nalazio na vlasti, njemu su potrebni porezi. Prikupljanje poreza je potpuno tehnička stvar. To ne bi trebalo da bude stvar politike, jer i levičarima i desničarima i bilo kome drugom treba novac da bi sprovodio politiku. Rashodna strana pokazuje kakvu politiku vodite. Da li više dajete za investicije ili za socijalnu politiku, na primer.

Može li da se napravi moderna Poreska uprava ako se ne izbaci uticaj politike?

Za Poresku upravu to možda najviše vredi, ali važi za svaku državnu instituciju. Ustanove koje pružaju usluge građanima moraju da budu profesionalne. 

Ali dešava se da poreznici budu represivni prema nekome, a nekim drugima se gleda kroz prste za plaćanje poreza.

To dodatno otežava izgradnju poreskog morala. Ali to ne važi samo za poresku administraciju, već za sve inspekcije. I to je deo razloga zašto su nam domaće investicije samo sedam odsto BDP-a.

Pre pet godina tadašnji v. d. direktora Poreske uprave vas je optužio za krađu podataka i špijunažu. Da li je to dobilo epilog, da li ste dobili izvinjenje?

Zvanično izvinjenje nisam dobila, a podnela sam četiri tužbe. Dva procesa su pravosnažno rešena i dobila sam odštetu, a druga dva sam dobila u prvom stepenu, i sada se nalaze na višoj sudskoj instanci.
pošaljite komentar

1 komentar

  • Aleksandar

    Intervju na mestu, više vezano za zarade i funkcionisanje poreske uprave. Ništa o parafiskalnim nametima, a još manje o dodatnim troškovima usled neefikasnosti u radu nadležnih službi (sem što je pomenula preknjižavanje). A ovo za Jelašića joj nije trebalo - upozorenje na TV i delovanje u skladu sa funkcijom su dve različite stvari. Pravno gledano - to što je Jelašić izjavio ima istu težinu kao i reklama banke na TV.