Inkluzivo pozorište

Hegel i duga lista prevara

Žiža pažnje projekta Grupe „Hajde da...", nastalog u saradnji sa kulturnim centrima Rex i Magacin, jeste telo. Koje je, po mišljenju filozofa Hegela, jedino istinito ako je celovito... Da li je to tako?



Na programu  Ateljea 212, te večeri (11. novembra) bio je plesni komad „Hegel i duga lista prevara", uz objašnjenje autora da se radi o inkluzivoj predstavi. To je značilo će skupa na sceni biti plesači sa invaliditetom i bez njega. Krajnje neuobičajeno u domaćoj pozorišnoj praksi, pa nije čudno što je red ispred biletarnice bio podugačak, takoreći - „bitefovski". 

I publika je slična, prefinjena, pozorišno potkovana,  jedina razlika od festivalskih i redovnih teatarskih prilika je u tome što u gledalištu ima mnogo više ljudi sa nekom vrstom smetnji (Daunovim sindromom, gluvih, slabovidih, osoba u kolicima...). Iako je i predstava kao u najboljim danima Bitefa, ona bi teško bila delom naše najrenomeranije smotre, ili bilo koje druge, jer se ta vrsta pozorišta često smatra amaterskom. Iako nema ni „a" od amaterizma, po dubljem shvatanju teatra. Zvanično gledište, ono što kroji kapu umetničkoj sceni, pak, decidirano kaže da je profesionalno – isključivo sazdano od akademski školovanih učesnika. Neki to ovde nisu, videćemo i zašto.

U prepunom gledalištu Ateljea nema ni pozorišnih kritičara, za razliku od drugih premijera. Ili nisu dovoljno „vidljivi"? Baš kao što je inače slučaj sa osobama sa invaliditetom, čije mogućnosti, na bini i u životu, preispituje predstava.

Žiža pažnje projekta Grupe „Hajde da...", nastalog u saradnji sa kulturnim centrima Rex i Magacin, jeste na telu. Koje je, po mišljenju filozofa Hegela, jedino istinito, ako je celovito. Zato komad počinje scenom u kojoj Marijana Kraker nabraja deo po deo tela i nazive govori na latinskom. Marija Marković sve to prevodi na znakovni jezik. Sve vreme ona ostaje na podijumu, ali njena uloga kao da nije isključivo uloga tumača. Ona postaje svrsishodni, umetnički deo predstave.

Telo se posmatra na više načina: u vidu leša, obrisa kao u scenama zločina, kao nešto što treba sastaviti od predmeta iz svakodnevne upotrebe, kao brend kozmetičke industrije.., uvek s naglaskom da je lepo samo ako je potpuno, s čime bi se Hegel složio. Međutim, možda bi čuveni filozof bio iznenađen kad se telima koja plešu,virtuozno, gotovo akrobatski, ravnopravno pridruži Nenad Galić, korisnik kolica. Plešući pomagalom, ili na sopstvenim mišićima.

A šta bi rekao kada bi shvatio da je jedan od igrača, Stojan Simić, gluva osoba? Morao bi Hegel sam sebe da preispita, jer je Simić živi dokaz da i gluvi mogu biti savršeni u plesnom pokretu. Jer, uprkos tome što ne čuju muziku, osećaju vibracije na sceni i prate partnera.

„Hegel je svojom postavkom o tome da je istinito samo ono što je celo, artikulisao izvesne postulate koji su i danas prisutni", kaže Marko Pejović, član Grupe „Hajde da..", ujedno i autor koncepta predstave, premijerno izvedene te večeri. Dodajući da ovaj aksiom, da je istinito samo ono što nema nikakav manjak, može biti, i često jeste, poguban. 

„U osnovi mita o celini jeste ideja da je celo samo sebi dovoljno. Na taj način, ono je statično, ne teži promeni, drugi mu nisu potrebni. Celo samo sebe teži da održava", sažima Pejović Hegelovu filozofiju. I otkriva zamku ove „ideje svih totalitarnih režima": oni koji smetaju „celini"  bivaju lako otpisani! „A svaka država ima svoje autoritarne elemente, samo je pitanje njihove forme i intenzetiteta", naglašava Pejović.



Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetšestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

1 komentar

  • Miloš

    Odlična predstava i tekst. Gledao sam predstavu dva puta i dalje mislim o tome. Snažno je kada vidite dva momka sa invaliditetom kako igraju na sceni, ali je cela priča provokativna. Toplo preporučujem svima kojima od pozorišta treba i nešto više od puke zabave.