Knjige utisaka

Hronike društvenih promena

  • Broj 14, oktobar 2014.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Nekad su knjige utisaka služile da se pružalac usluga ili institucija pohvale, po mogućstvu krasnopisom, da se izrazi zadovoljstvo što smo se našli u prilici da ostavimo svoje potpisano mišljenje. Kako je vreme prolazilo, a društvena situacija se zaoštravala, knjige utisaka sve više liče na jednosmernu ulicu – vi se žalite, izbacujete svoj revolt i frustracije, dajete predloge, ali izgleda da to sa druge strane niko živ ne čita



Knjige utisaka su postojale mnogo pre PR-ova i njih su, kao i potonje, imali svi koji „drže do sebe" i koji su, bar formalno, smatrali bitnim odnos sa drugom stranom koju treba da „usluže". Od nje su, doduše, očekivali samo ode i pohvale, inače bi se taj predmet zvao knjigom komentara ili nekako slično. Tad su, doduše, vladali dobri maniri, pa su i utisci, shodno predumišljaju, ispisivani uvek u pohvalnom tonu. I to krasnopisom, uvek sa potpisom i datumom, bilo sročeni po galerijama, javnim ustanovama ili samouslugama. Možda su zato te knjige ostale jednosmerne ulice komunikacije, iako je čudo što su i opstale u vremenu oguglalom na utiske.

Još uvek se ti zbornici mogu razvrstati na dva tipa: one kulturne prirode i one na mestima primopredaje usluga. Obrnutim redom govoreći, ove druge su sve popularnije i vrsta su oduška za muke provedene u redovima. Gledano na duže staze, one mogu biti odlično štivo za posmatranje promena u društvu koje su, gle li čuda – kontroverzne.

Tako, dok je na telekomunikacijskom nebu bio samo jedan, danas naš najveći operator, svi navodi u debeloj knjizi na vidnoj polici u jednoj od poslovnica u centru, bili su u superlativu. Jednoobrazni, jednoumni, kao da je matricu postavio PR tim institucije kojoj se obraćaju. „Želeo bih da pohvalim osoblje! Ljubazni su i efikasni", ovakvim i sličnim izjavama obeleženo je prvih dvadesetak strana. U to prvo vreme, nadležni i nisu morali bilo šta da menjaju i poboljšavaju, toliko su klijenti bili zadovoljni. U senci ostaje činjenica da i nisu mogli mnogo da biraju, jer se tržište tek začinjalo.

Ali, uskoro stvari u literarnom pogledu, kao i u životu, postaju zabavnije. Pojavljuju se i druge kompanije koje traže deo kolača. To povlači osećaj moći korisnika, pa jedan preti da će preći kod drugog operatera ukoliko ne unaprede izvesnu Lj. M, izuzetnu službenicu koja mu je rešila problem. To može da se shvati i kao dobronamerna šala sa dozom ironije, ali se već lepo vidi gde stvari idu. Jer, tu su već i neki apeli za racionalizacijom posla, pa jedan klijent kaže – fini ljudi, ali sporo rade – dok drugi dodaje da je „vreme novac koje se, očito, ovde arči". Dve devojke, S. i M. priznaju da im „nadu da neko radi (u 10.14 časova) uliva jakna na jednoj od službenih stolica". 

Ekonomskim komentarima na ime cene tarifa, pridružuju se i drugi, približne prirode, ali sa suprotnim predznakom. Pa, dok prvi kude alavost operatora, drugi hvale toplotu prostorije. Ovi redovi se hronološki poklapaju sa vremenom kad su se penzioneri preselili u domove zdravlja, a beskućnici u tramvaj „dvojku", toliko je bila jaka zima i falilo para za ogrev.

Što dani više idu, to je crnje i grđe, pa uskoro stižu sve sami prigovori, na duge redove, vreme čekanja, nesposobnost i aroganciju službenika. Mušterije mole da se „zaposli još neko, po mogućstvu stručniji". Ali, ili to niko ne čita, kao što mnogi i napismeno slute, ili taj radi kontra ispisanih molbi, kao iz inata. Produkt su sve ogorčenije forme izjava sve skromnijeg rečnika. Preovlađuju termini „užas", „strahota" i „lopovi".


Nastavak teksta možete pročitati u četrnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"
pošaljite komentar

Nema komentara