Idealan nije, ali boljeg nema

Kritike koje se u poslednje vreme upućuju kapitalizmu (sistemu koji se zasniva na privatnoj svojini, slobodnom tržištu i doslednom poštovanju zakona), nisu rezultat objektivne ekonomske analize, već posledica različitih želja i ideoloških pristupa, a pritom su podgrejane i stranačkim interesima. Neke od tih kritika nisu celovite, za neke se daju toliko uopštena rešenja da zapravo to rešenja i nisu, tako da ceo „napad“ na taj sistem izgleda prilično neutemeljeno. Proći ću detaljnije kroz kritike koje se najčešće spominju.

Kapitalizam je nepravedan sistem, jer su bogati sve bogatiji. Ova druga konstatacija je zaista tačna. I zbog toga što su bogati sve bogatiji, povećava se jaz između bogatih i siromašnih. Problem je samo u tome što je ovo polovičan pogled na stvari. U kapitalizmu se smanjuje siromaštvo i najsiromašnijih slojeva! Svakako sporije nego što se povećava bogatstvo bogatih, ali rast postoji na svim nivoima. Upravo je to uzrok što je stopa siromaštva u konstantnom padu. Istraživanje koje je objavljeno u Američkoj ekonomskoj reviji, pokazuje da je udeo ljudi koji je živeo u ekstremnom siromaštvu 1820. g. iznosio 84%, a da je 1992. g. taj broj pao na 24%. Svetska banka koristi pokazatelj siromaštva koji uzima udeo svetske populacije koja raspolaže sa manje od 1,25 dolara dnevno. Po njenim istraživanjima, udeo siromašnih je 1981. g. iznosio 53%, a 2011. g. je pao na 17%. Da, dobro ste pročitali – nikad nije bilo, u relativnom smislu, manje siromašnih nego što ih ima danas. To je nešto što od zastupnika socijalističkih ideja nećete čuti, jer im ruši celu teoriju. Naravno, svi mi bismo želeli da pad broja siromašnih bude još oštriji. Nema problema, samo još više olabavite stege slobodnom tržištu.

Kapitalizmu se mogu uputiti razni prigovori, ali u jednoj stvari je on nenadmašan. Veoma uspešno podstiče rast i smanjuje siromaštvo. Pre nastanka kapitalizma, prosečne godišnje stope rasta su se kretale oko nule. Sa pojavom kapitalizma, stope rasta eksplodiraju. Iako bi se moglo diskutovati da li je raspodela tog bogatstva pravedna (bez obzira na to šta smatramo pod pojmom pravednosti), ipak je to rešenje superiornije u odnosu na podjednako siromaštvo.

Kapitalizam stvara i povećava nejednakost. Ova kritika je povezana sa prethodnom i proističe iz nje, ali će ovde biti tretirana odvojeno, zbog značaja koji joj se pripisuje. Kritika je, u poslednje vreme, naročito dobila na snazi sa pojavom knjige „Kapital u XXI veku“, Tome Piketija. Nejednakost je, to nije sporno, ozbiljan i ekonomski i društveni problem. Međutim, ne sme se poistovetiti nejednakost koja je posledica sopstvenih sposobnosti sa nejednakošću koja je posledica nejednakog tretiranja od strane države, tj. sistema. Pojasniću hipotetičkim, simplifikovanim primerom.

Zamislimo dve osobe, od kojih prva ne radi, a druga je privatni preduzetnik koji radi od jutra do mraka.