Je suis balkanski špijun

Informacija je moć

  • Broj 18, mart 2015.

  • Milan Vučković

  • 0

Balkanski špijun je, kao i svuda, sinteza špijunaže i korupcije. Balkanski špijun na Balkanu u današnje vreme nije samo Balkanac. Već je to „Zapad", „Istok" i „Daleki istok", koji u svim vladama takozvanih „tranzicionih" zemalja na Balkanu ima svoje domaće „insajdere" u političkom establišmentu i državnoj privredi, koji lobiraju za moć i interese inostranog faktora



Hajde da malo pogledamo istini u oči: zašto su ekonomska špijunaža i korupcija dve neodvojive pošasti jednog društva? I zašto su toliko umrežene sa politikom?

Današnja globalna ekonomija nezamisliva je bez širokih „informativnih aktivnosti" koje su kompanijama potrebne da obezbede prednost na jednom konkretnom ili globalnom tržištu. Ali te „informativne aktivnosti" već odavno se ne baziraju isključivo na „kopiranju" ili krađi tehnologije, već na pridobijanju određenih i dobro pozicioniranih ličnosti na ciljnom tržištu (političari, visoko rangirani menadžeri javnih preduzeća, dobro pozicionirane osobe na hijerarhiji državne administracije i uprave…) čija je prethodna „analiza" (špijuniranje) pokazala da su to ljudi skloni korupciji. Preciznije rečeno, identifikacija dobro pozicioniranih osoba koje su za male pare spremne da prodaju mnogo više informacija nego što se od njih traži. Ili, što bi rekli na brdovitom Balkanu, ljudi koji su spremni za sitne pare da prodaju i rođenu majku sa sve krevetom na kome spava. A to bar u našim „pitomim" krajevima nije teško, ako se pogleda obim korupcije koji dominira čitavim društvom.

Ovakav dualni „sistem" informativno-korupcionih aktivnosti nije nov i nije od juče. On je stvoren pre više decenija kroz takozvanu „međunarodnu pomoć postratnim područjima". A ta „postratna područja" su najpre kroz višegodišnji ekonomski embargo, a potom ratove pa „revitalizaciju nacionalne ekonomije", sve one zemlje koje su prethodno dovedene do nasilne smene režima ili građanskih ratova. Tako razorene zemlje u „postratnoj izgradnji" nemaju novac ni za osnovne životne potrebe, a o revitalizaciji razorene infrastrukture ili energetskih resursa, bez kojih je ekonomski život nezamisliv, i da ne govorimo. Tu, onda, stupaju na scenu „veliki" i „moćni" koji ovim „slabima" i najčešće malima, velikodušno nude „međunarodnu pomoć" za obnovu i izgradnju. Naravno, u formi dodele skupih kredita.

Međutim, kreditor u tom slučaju odlučuje o pravilima za dodelu „povoljnih" kredita: na velikim tenderima za megaprojekte posao dobijaju uglavnom firme iz velikih i moćnih zemalja, jer su kreditori (banke) postavili takve uslove da nijedna domaća kompanija nije u stanju da ih ispuni. Tako države koje su prinuđene da uzimaju kredite (a na svetu ne postoje „povoljni" krediti) moraju najpre da ispune sve uslove za njihovo dodeljivanje i raspišu nacionalni tender u kojem nijedna domaća firma ne može da bude glavni izvođač radova.


Nije samo Blkanac


Ovo je jedan aspekt kroz koji je čitav niz velikih međunarodnih kompanija u „saradnji" sa onima koji odlučuju o nacionalnim ekonomijama, dobijao unosne poslove po Iranu, Iraku, Avganistanu, zemljama kroz koje je protutnjalo zapadno „proleće", republikama bivše Jugoslavije i Balkana… Na taj način su na „nova dinamična tržišta" (zapadna terminološka oznaka za tržišta na kojima njihove firme mogu da zarade) stigli veliki igrači. I nakon toga  su tu i ostali. Jer su na „novim dinamičnim tržištima", u međuvremenu, započeti brojni drugi zanimljivi nacionalni projekti na čijim su tenderima kroz razne vidove „informativnih aktivnosti" i uz pomoć domaće korupcije nastavili da dobijaju najznačajnije poslove.

Zbog svega navedenog, balkanski špijun na Balkanu u današnje vreme nije samo Balkanac. Već je to „Zapad", „Istok" i „Daleki istok", koji u svim vladama takozvanih „tranzicionih" zemalja na Balkanu ima svoje domaće insajdere u političkom establišmentu i državnoj privredi. Insajderi u institucijama i kompanijama u kojima rade dodatno zarađuju „visoke" honorare (misle oni) lobiranjem za interese inostranog faktora (dobijanje velikih nacionalnih tendera, dobre pozicije u privatizaciji značajnih kompanija, prodaji njihove skupe tehnologije državnim kompanijama…). Tako se dešava da „inostrani faktor" u okviru jedne velike državne kompanije, u koju se godišnje slivaju milijarde evra subvencija ili kredita, vodi pravi mali rat za dobijanje tendera i projekata preko svojih „insajdera" koji za njih lobiraju. Zato takve insajderske krugove po velikim državnim kompanijama često nazivaju „Nemcima", „Rusima", „Amerikancima", „Kanađanima", „Italijanima" itd. Naročito u energetskom sektoru.

Srpski ekspert za korporativnu bezbednost, Mladen Raonić, iz agencije za bezbednosni konsalting „Absolut Support", navodi da „samo jedan deo interesovanja industrijske špijunaže predstavlja poslovnu tajnu. Ostalo se odnosi na radne navike zaposlenih, njihovu stručnost, produktivnost, interpersonalne odnose u preduzeću, vrline i slabosti rukovodioca, odnosno sve one informacije koje mogu doprineti konkurentskom preduzeću da ostvari bolji položaj na tržištu”. Odnosno, da su sami zaposleni, zapravo, najveći cilj i ujedno žrtve špijuniranja, s obzirom na to da se najviše uz njihovu pomoć dolazi do željenih informacija




 Nastavak teksta možete pročitati u osamnaestom broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija"

pošaljite komentar

Nema komentara