Dragana Stanojević, zamenik direktora, USAID-ov Projekat saradnje za ekonomski razvoj

Inspektor, i kazna i pomoć prijatelja

  • Broj 62, jul 2019.

  • Ivana Pavlović

  • 0

Najveći izazovi sa kojima se i dalje susrećemo odnose se na pravilnu i doslednu primenu procene rizika u vršenju nadzora, kao i na informisanost malih preduzeća o njihovim pravima i obavezama tokom nadzora

Osnovni koncept vršenja nadzora inspekcija pomerio se od konzervativnog kažnjavanja bez obzira na vrstu i težinu nepravilnosti, ka preventivnom i savetodavnom delovanju inspekcija i fleksibilnom sistemu nadzora koji uzima u obzir veličinu i kapacitet firme, kaže u intervjuu za „Novu ekonomiju" Dragana Stanojević, zamenik direktora na USAID-ovom Projektu saradnje za ekonomski razvoj, ocenjujući rezultat dosadašnjih reformi u inspekciji. Kako kaže, funkcija inspekcije ostaje i kontrolna i represivna tamo gde postoje ozbiljni rizici i prekršaji, ali one treba da budu i podrška privredi da postigne što veću usaglašenost sa propisima. 
Ona podvlači da su danas sve inspekcije nadležne za reagovanje na nelegalno poslovanje i da postoji operativna Komisija za koordinaciju inspekcijskog nadzora. Inspekcije su takođe dužne da vrše nadzor u skladu sa procenom rizika svakog od preduzeća koje kontrolišu, kao i da izrađuju godišnje planove i postupaju po njima. 

Reforma inspekcija i inspekcijsog nadzora je u  fokusu vašeg projekta. Sa čime ste se susreli na početku?

USAID-ov Projekat saradnje za ekonomski razvoj  nastavlja podršku reformi inspekcijskog nadzora koju USAID pruža još od 2011. godine sa ciljem da pomogne da nivo bezbednosti svih građana, ali i ekonomski rast privrede, bude što viši. Inspekcijski nadzor je prvi kontakt koji jedan privrednik ima sa državom, a pritom se on ponavlja i traje tokom celog života jedne firme. Zato je bilo važno da se postupanja inspektora ujednače, da privreda bude svesna šta su regulatorni zahtevi i kako najbolje može da ih ispuni, kao i da se nedovoljni resursi inspekcijskih službi dobro rasporede.

U vreme kada je ova reforma započela bilo je preko hiljadu različitih sektorskih propisa koji su se odnosili na inspekcije, i nijedan krovni zakon koji bi pružio osnovne informacije privredi i građanima o postupku nadzora. Postojala je velika nedoumica vezana za  nadležnost inspektora da kontrolišu sivu ekonomiju, pa je bilo uobičajeno da se oni koji posluju, i žele da posluju zakonito, kontrolišu i kažnjavaju za greške, dok se oni koji posluju potpuno van zakona uopšte ne diraju. Preovlađujući stav bio je da su inspekcije organ represije, nikako preventive, i privreda je tada tvrdila da ih inspektori „tretiraju kao kriminalce". Inspekcije su retko radile na osnovu plana i procene rizika, već je izbor nadziranog subjekta bio ad hoc, što je otvaralo prostor za neujednačno i nefer postupanje. Takođe, nije postojao mehanizam za koordinaciju različitih inspekcija, pa su kompanije trošile ogromno vreme i novac na pružanje istih ili sličnih informacija velikom broju različitih inspekcija, kojih inače ima ukupno 43, pod okriljem 13 ministarstava.
Prema istraživanjima koja su rađena 2017. godine,  godinu i po dana od početka primene Zakona, uštede za privredu iznosile su oko 3,5 miliona evra, a i stavovi privrednika znatno su se poboljšali, pa je više od dve trećine intervjuisanih firmi smatralo da su inspektori stručni, ljubazni a da su propisi jasni i dostupni, u poređenju sa oko 27% njih u 2011. godini.

Ipak, ovo je dugoročni proces promena, i najveći izazovi sa kojima se i dalje susrećemo odnose se na pravilnu i doslednu primenu procene rizika u vršenju nadzora, kao i na informisanost malih preduzeća o njihovim pravima i obavezama tokom nadzora. Naše istraživanje od leta prošle godine pokazalo je da svega oko 25% malih i srednjih preduzeća  zna da ima mogućnost da traži savetodavnu posetu, a tek njih 14% je svesno da može da izvrši samoprocenu, a samo oko 5% ukupnih ispitanika to zaista i učini.  To nam govori da nije dovoljno imati dobar propis i okačiti ga na internet, već se reforme moraju mnogo neposrednije promovisati i MSP sektoru treba pomoći da razume i primeni mogućnosti koje su mu date. Još važnije, neophodno je negovati kulturu dijaloga i otvorenosti državne uprave ka saradnji i boljem razumevanju privatnog sektora. Time će se smanjiti strah malih preduzeća od kontakta sa državom i njihova neverica da mogu zaista dobiti pomoć da se usaglase sa propisima, a ne samo kažnjavanje koje je često bivalo drakonsko u poređenju sa težinom prekršaja.

Nastavak teksta možete pročitati u 62. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara