Baltičke bele noći – od Pitera do Minska

Izašli iz SSSR, ali on nije iz njih

  • Broj 55, novembar 2018.

  • Dragan Milivojević

  • 0

Nije ni čudo da ovaj grad, možda najlepši na svetu, privuče svojim atrakcijama toliko turista da ih samo glavnim Nevskim prospektom dnevno promaršira dva miliona, ne računajući žitelje. Jedna od atrakcija koja okupi na hiljade ljudi svih boja, sa svih meridijana, jeste podizanje peterburških mostova u dva časa i deset minuta po ponoći
 
„Istok je Istok, a Zapad je Zapad i nikad se to dvoje neće sastati", fraza je engleskog književnika Radjarda Kiplinga mnogo puta zloupotrebljena, a potvrđena i našim putovanjem na Baltik. Putujemo prostorom od Rusije i Sankt Pererburga, pa trasom tri baltičke prestonice, Talin, Riga, Vilnjus, do Belorusije. Sve tri zemlje su napustile SSSR adresu, Estonija, Letonija i Litvanija, i odmah zakoračile u zapadno evroatlantsko briselsko članstvo, ali SSSR nije napustio njih. 

Ulazak u Rusiju nakon sletanja na peterburško Pulkovo i susret sa policijskom pasoškom kontrolom bio je, možda slučajno, doživljaj ravan solženjicinskom, a onda „repete" tokom prelaska granice za Estoniju, ali za živo čudo i prilikom izlaska iz Belorusije na međunarodnom aerodromu u Minsku. I tokom kupovine autobuskih karata kroz pribaltičke države članice EU, gde je za tiket bio neophodan pasoš sa beleženjem svih personalnih generalija, kao da smo u zaustavljenom vremenu. Kao da nije čuveni Berlinski zid pre skoro tri decenije, kao suvenir, rasut svuda po svetu. 

Možda bez tih nekih relikata sovjetske egzotike, specifičnost i lepota ovog podneblja koje nas je dočekalo s čuvenim „belim noćima" ne bi bili potpuni. Na atmosferu nekadašnjeg zajedništva pod krovom SSSR svako podseća na svoj način. Neke to doba „žulja", kao život iza gvozdene zavese diktature i nesloboda, drugi gaje suprotan sentiment. Elem, u Sankt Peterburgu, imperatorskoj prestonici sa snažnim pravoslavnim duhom, jedan od bezbroj muzeja je i onaj posvećen SSSR-u,  ljudima, običajima i dostignućima sovjetske države. Smešten baš u trouglu Crkve Hristovog uskrsnuća, kako je Paterburžani zovu - Crkve spasa na krvi, Kazanskog i Isakijevskog sabora. Ovde bi u skladu s onom velikom, tolstojevskom dušom, rekli: sve je to ruska tradicija. U Estoniji, Letoniji i Litvaniji su muzeji koji govore o KGB-u kao pošasti sovjetskih dana. A istovremeno se u Belorusiji znamenje svih istorijskih perioda brižljivo čuva. U beloruskim nepreglednim smaragdnim četinarima i zlatnim žitnim poljima gore večne vatre, poput one u stonom Minsku na ogromnom trgu iz perioda SSSR-a. Podsećaju pak na zlo nacizma i sovjetsku pobedu, s velikim natpisom: Podvig naroda je večan! 

Na putu za Pavlovo i Carsko selo, danas nazvano Puškinovo, jer je tu slavni pisac završio licej, dok se voz trucka, verovatno svako zaplovi mislima u doba imperatorke Katarine Velike i njenog sina Pavla I Romanova. Očekujući susret s carskim palatama i nepreglednim vrtovima, komentarišemo na srpskom: „Kada zapravo silazimo, da li je prvo Carsko ili Pavlovo selo?" I ubrzo smo dobili odgovor na ruskom od saputnika u kupeu koji je sve vreme naoko nezainteresovano posmatrao predele koji promiču. „Uši" su se dakle zadržale kod starijih, kao nasleđe iz doba „sibirskog disidentstva".

Elem, iako izašli ispod zajedničkog SSSR krova, ni u briselskom zagrljaju se narodi Baltika nisu oslobodili ruskog. Na prvom koraku u Talinu, u potrazi za smeštajem i prevozom koji bi nas odvezao u centar sa autobuske stanice, uverile su nas odmah u to četiri žene koje su sedele na klupi čekajući gradski prevoz. Pričaju ruski, što nas je i prenulo u ranu zoru: jesmo li u Estoniji ili... No drage dame su nam potanko objasnile na ruskom gde da idemo i kojim prevozom. Razumele su one naše srpske dileme, razumeli mi njihova ruska objašnjenja, i zato: „Spasiba, estonske đevuške".  Da nismo u talinskoj luci čekali raspored za feribot koji plovi do Helsinkija i sticajem okolnosti bili tik uz dva lokalna „bumbara", njihove supruge i parkirane džipove, ne bismo znali kako zvuči estonski. Tajkunski preglasni, ispijajući konzerve piva, nisu baš bili mnogo blagonakloni, kao one „ruske" dame sa autobuske stanice.
Kipling je očito živeo u prevaziđenom vremenu, jer smo na kraju u beloruskom gradu-festivalu Vitebsku doživeli najveće „sastajalište" Istoka i Zapada i u muzici, kulturi, jeziku... 

Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija".
pošaljite komentar

Nema komentara