Bes

Kad ja dunem i vatru sunem

  • Broj 65, novembar 2019.

  • Dragana Nikoletić

  • 0

Psiholozi ga vezuju za nerazrešene probleme u detinjem uzrastu, kad su vam roditelji ili davali premalo ljubavi, pažnje i nežnosti, ili previše izlazili u susret svakoj vašoj želji i željici, pa ste postali histerični, ne spoznavši „ne" kao  moguću soluciju. Postoji i bes kao stil života, za kakvu ličnost se kaže da je hejter/hejterka, kad je oblikovan u zvocanje, afektiranje, konstantno zadevanje svađa. Poslednje je bes apriori, koji skriva dugotrajnu ozlojeđenost lične prirode

Bes je veoma kontradiktorna emocija. Ponekad autodestruktivna, drugi put u stanju da izazove istu reakciju kod onog prema kome je usmerena, ali nekad i izvor energije za iznalaženje rešenja koja mirnom čoveku nikad ne bi pala na pamet, ili za to ne bi skupio hrabrosti. Obično je rezultat akumuliranih frustracija, dok okidač može biti bilo šta, od jedne pogrešne reči do nedostatka sna. 

Psiholozi ga vezuju (kao i sve drugo) za nerazrešene probleme u detinjem uzrastu, kad su vam roditelji ili davali premalo ljubavi, pažnje i nežnosti, ili previše izlazili u susret svakoj vašoj želji i željici, pa ste postali histerični, ne spoznavši „ne" kao  moguću soluciju. Ma šta da je u pitanju, s tim je trebalo da se izborite sticanjem zrelosti. Ne da bes potiskujete, što dovodi do čira na želucu i drugih još podmuklijih bolesti, već da racionalno spoznate šta vas tišti, razložno ovo iskažete, i naravno - prevaziđete.

Postoji i bes kao stil života, za kakvu ličnost se kaže da je hejter/hejterka, kad je oblikovan u zvocanje, afektiranje, konstantno zadevanje svađa, ili u novije vreme, postovanje negativnih komentara na društvenim mrežama. Poslednje je bes apriori, koji skriva dugotrajnu ozlojeđenost lične prirode. Onaj pravi, furiozni bes mogu da izazovu samo bliske osobe, jer pred poznanicima čovek često krije svoju pravu ćud, osim ako ne pripada  potonjoj kategoriji poslovičnih zakerala, koja bi umrla od muke da nemaju šta i kome da saspu kroz bujicu otrova.

Kako slično – slično privlači, ja imam (bar) jednu takvu drugaricu. Naši razgovori koji nas dovode do izliva besa, već godinama liče na pokvarenu ploču što neprestano grebe jednu te istu partituru, kakofoničnu i nerazumljivu.

Počinje ovako, iz mog ugla: osetim u njenom tonu da joj nešto akutno ide na živce iz ko zna kog pređašnjeg ili aktuelnog momenta, pa izgubim nerve za dalji razgovor, te joj kažem: „Ćao, čućemo se posle", jer ove kavge kreću da kuljaju telefonskim kanalima. Onda mi nešto ne da mira, pa je ponovo pozovem, što njoj da prostora da se razmaše. Stoga ospe paljbu po svim mojim osobinama koje, u najmanju ruku, ne odobrava, izvlačeći primere iz naftalina, koje sam sama davno zaboravila.

Ako sam baš dobre volje, pokušavam da stišam situaciju razložno se braneći. Ali, ako sam nakrivo nasađena, što biva daleko češće, oponiram joj sličnim „zaslugama". Kako je ona u ovoj igri daleko veštija, na kraju izlazi kao pobednica, pa ja dižem belu zastavu prekidanjem veze. Ali joj onda pišem kilometarske SMS-ove u kojima vodu teram na svoju vodenicu. Nekad mi brzo odgovori, kada se sve pretvara u dugometražnu prepisku, a nekada me kažnjava ćutanjem i tek posle nekog vremena šalje poruku: „Ja te više neću zvati a ti - kako hoćeš". Na ovo nekad sledi moja replika, zavisna od trenutnog raspoloženja, dok ponekad ja nju iskuliram, iz inata ili zato što pregorim od besa.

Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 
pošaljite komentar

Nema komentara